Ко пре Дачићу...

Да ли бирачи Србије знају шта желе?

Ова реченица налазила се на почетку уводника објављеног у уторак 8. маја када су били познати резултати парламентарних избора, а победа Томислава Николића на председничким изборима само је потврђује.

Написано је тада и да ће као и 2008. године Ивица Дачић донети одлуку о томе шта је народ хтео. И та тврдња је потврђена.

Правила игре су јасна: ако хоћете да Николић води Србију, онда није довољно да он буде само председник. Николић без владе је председник без власти. Такав је Устав Србије. Председник једино може да поставља генерале и да не потпише указ о проглашењу закона који је донела скупштина. Али тај ће закон да важи, ако га скупштина поново изгласа, а нема сумње да ће владајућа већина то увек да уради. А генерал кога је поставио председник мораће у мирнодопско време да слуша пре свега министра одбране, а не председника. Дакле, ништа од онога што је рекао да ће да ради – развој економије, ослобађање од сиромаштва, беле куге, корупције, партијских елита и олигархија... Николић неће моћи и да уради уколико нема „своју” владу.

Није логично да се било који политичар мири са чињеницом да има положај, а да нема моћ, нарочито ако је за њега народ гласао непосредно. Зато је нормално да Николић по сваку цену покуша да направи владу. За почетак покуцаће на врата Војислава Коштунице, па Ивице Дачића, или неког од његових коалиционих партнера.

Николић може да понуди Дачићу и куле и градове: и место премијера и већину министарстава. То би свакако изазвало незадовољство у његовој странци. Али Николић сада може себи да дозволи и тај луксуз прво, јер је вратио странку из мртвих и друго, што са места председника може задовољан да оде у политичку пензију и после само једног мандата. Коначно, таква великодушност могла би да му буде прва степеница у обнови мандата.

Ивица Дачић је поручио да наставља договоре о влади са Демократском странком, али... Тих „али” сасвим је довољно да му отворе врата за сарадњу и са демократама и са напредњацима.

Пре четири године Дачић је био пред истом дилемом. Тада је схватио да ће бити угушен у коалицији са Николићем и Коштуницом, а да ће једино уз Тадића моћи да расте и јача. Сада ће рачунати да ли би у кохабитацији са Николићем он повећао њихову цену за наредне изборе тако што би „опрао” биографију напредњака као што је Тадић „опрао” социјалисте. Једноставније речено, ако су Дачићев политички циљ председнички избори 2017. године, онда ће он рачунати шта му даје више шансе да замени Николића, сарадња са напредњацима или демократама.

Демократе ће, ако желе да остану у власти пожурити са понудама, опет Дачићу. Цена коју ће морати да плате биће већа него да је Борис Тадић победио.

Дакле, ко пре Дачићу – његова и Дачићева власт.

Елем, Дачић би требало да буде презадовољан. Ипак, не може мирно да спава. Шта ако се Николић договори са Кркобабићима и Марковићем и са понеким послаником са листа УРС-а, Преокрета, Избора за бољи живот...