Povratak u 15,25

Čačak – Pisca Milenka Pajića (62) svojata nekoliko gradova zapadne Srbije. U Požegi živi, u Čačku radi, u Užicu ga smatraju zavičajnim književnikom a on tvrdi da su mu koreni po ocu, učitelju Bošku, u stvari u Bajinoj Bašti. U ovom nadmetanju značajnu ulogu imaju i Lučani, gde je živeo pola veka, kao i Arilje, Kosjerić, i selo Dub gde još traju porodični ogranci Pajića. Grad Beograd, u kome je rođen, još se ne oglašava.

– Putujući svakog radnog dana, najčešće vozom, na relaciji Požega–Čačak i natrag, počeo sam da pišem svoje „Svakodnevne putopise”. Prvi deo, pod naslovom „8,25 Polazak”objavio sam prošle godine u Književnom magazinu, mesečniku Srpskog književnog društva – kaže Pajić za „Politiku”.

Za drugi nastavak, naslovljen „15,25 Povratak” nedavno je u Šapcu dobio nagradu „Laza K. Lazarević” na konkursu za najbolju neobjavljenu pripovetku na srpskom jeziku. Besedeći na dodeli, 21. maja u Kulturnom centru Šapca, Pajić je obelodanio zanimljivu ideju da su najmanje četiri (od svega devet) Lazarevićevih pripovedaka, po svemu sudeći – mali romani. Tu se pre svega misli na pripovetke „Školska ikona”, „Vetar” i „Verter”. Ova poslednja priča lako može biti roman od hiljadu strana dok je „Švabica” zaista suptilan, psihološki, epistolarni roman. Pajićevo novo čitanje Lazarevića učinilo je da opus našeg slavnog pripovedača sada, 120 godina posle smrti, stoji mnogo bolje.

Pajićeva nagrađena priča ima kompoziciju koja se poklapa sa redom vožnje na pruzi Čačak – Požega. Podeljena je na deset odeljaka-etapa: 15,25 Povratak, 15,33 Na peronu, 15,39 Čačak, 15,43 Trbušani, 15,47 Prijevor, 15,54 Ovčar Banja, 15,59 Jelen Do, 16,02 Dragačevo, 16,06 Boračko, 16,13 Požega, 16,23 Na peronu, 16,45 Kod kuće. Tekst je pisan tako da bi njegovo čitanje trajalo tačno onoliko koliko traje pređeni put, što u blagoj šetnji, što u vozu. Ukupno, 90 minuta. Junaci ove beskonačne priče su železničari, kondukteri, zanimljivi saputnici i sagovornici (Kezun, Kovač, Brzi, Grobar, Đani, Parničar i mnogi drugi). Međutim, piščevo stvarno putovanje ne poklapa se sa onim unutrašnjim, duhovnim:

– Knjige koje čitam tokom putovanja odnose me u neke daleke, fantastične svetove. Dok sedim mirno kraj prozora u kupeu putničkog voza, u stvari putujem po svojoj volji i po svom izboru, od „Ostrva s blagom” do „Mrtvog doma”, od „Čarobnog brega” i „Zlatnog paviljona” do „Grobnice za Borisa Davidoviča” – veli Pajić, koji radi kao urednik u čačanskom Domu kulture.

Na ovaj način Pajićevo putovanje, zabeleženo u „Svakodnevnim putopisima”, dobija dodatni smisao i opravdanje. To nije samo puko kruženje prostorom, tamo i natrag (alle-retour, A/R, što bi rekli železničari), nego vrsta duhovnog hodočašća, naročito zato što voz prolazi kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru, (ispod manastira Blagoveštenje), koja je mala srpska Sveta Gora, po značaju odmah iza Hilandara i Fruške gore.