Повратак у 15,25

Чачак – Писца Миленка Пајића (62) својата неколико градова западне Србије. У Пожеги живи, у Чачку ради, у Ужицу га сматрају завичајним књижевником а он тврди да су му корени по оцу, учитељу Бошку, у ствари у Бајиној Башти. У овом надметању значајну улогу имају и Лучани, где је живео пола века, као и Ариље, Косјерић, и село Дуб где још трају породични огранци Пајића. Град Београд, у коме је рођен, још се не оглашава.

– Путујући сваког радног дана, најчешће возом, на релацији Пожега–Чачак и натраг, почео сам да пишем своје „Свакодневне путописе”. Први део, под насловом „8,25 Полазак”објавио сам прошле године у Књижевном магазину, месечнику Српског књижевног друштва – каже Пајић за „Политику”.

За други наставак, насловљен „15,25 Повратак” недавно је у Шапцу добио награду „Лаза К. Лазаревић” на конкурсу за најбољу необјављену приповетку на српском језику. Беседећи на додели, 21. маја у Културном центру Шапца, Пајић је обелоданио занимљиву идеју да су најмање четири (од свега девет) Лазаревићевих приповедака, по свему судећи – мали романи. Ту се пре свега мисли на приповетке „Школска икона”, „Ветар” и „Вертер”. Ова последња прича лако може бити роман од хиљаду страна док је „Швабица” заиста суптилан, психолошки, епистоларни роман. Пајићево ново читање Лазаревића учинило је да опус нашег славног приповедача сада, 120 година после смрти, стоји много боље.

Пајићева награђена прича има композицију која се поклапа са редом вожње на прузи Чачак – Пожега. Подељена је на десет одељака-етапа: 15,25 Повратак, 15,33 На перону, 15,39 Чачак, 15,43 Трбушани, 15,47 Пријевор, 15,54 Овчар Бања, 15,59 Јелен До, 16,02 Драгачево, 16,06 Борачко, 16,13 Пожега, 16,23 На перону, 16,45 Код куће. Текст је писан тако да би његово читање трајало тачно онолико колико траје пређени пут, што у благој шетњи, што у возу. Укупно, 90 минута. Јунаци ове бесконачне приче су железничари, кондуктери, занимљиви сапутници и саговорници (Кезун, Ковач, Брзи, Гробар, Ђани, Парничар и многи други). Међутим, пишчево стварно путовање не поклапа се са оним унутрашњим, духовним:

– Књиге које читам током путовања односе ме у неке далеке, фантастичне светове. Док седим мирно крај прозора у купеу путничког воза, у ствари путујем по својој вољи и по свом избору, од „Острва с благом” до „Мртвог дома”, од „Чаробног брега” и „Златног павиљона” до „Гробнице за Бориса Давидовича” – вели Пајић, који ради као уредник у чачанском Дому културе.

На овај начин Пајићево путовање, забележено у „Свакодневним путописима”, добија додатни смисао и оправдање. То није само пуко кружење простором, тамо и натраг (alle-retour, A/R, што би рекли железничари), него врста духовног ходочашћа, нарочито зато што воз пролази кроз Овчарско-кабларску клисуру, (испод манастира Благовештење), која је мала српска Света Гора, по значају одмах иза Хиландара и Фрушке горе.