Razvedravanje

U toku kao godina dugog meseca posvećenog Miroslavu Krleži, čak i za sunčanih dana prekrivenog oblacima palanačke čamotinje – nad Beogradom je došlo do naglog, barem kratkotrajnog razvedravanja.

U Domu omladine je prošle nedelje organizovana promocija novog romana spisateljice Vedrane Rudan, koja – za razliku od maratonskih počasti autorkinom starijem kolegi i sunarodniku – nije pompezno najavljivana, u koju nisu uložene hrpe državnog novca, niti je za njenu organizaciju mobilisana armija lokalnih genijalaca.

Uprkos tome, ili upravo zbog toga, u sat-dva koliko je trajala Vedranina promocija i potpisivanje knjiga, u Domu omladine se skupilo više ljudi nego za sve dane trajanja Fricovih turobnih ,,Saturnalija”, na svim lokalitetima na kojima se o Krleži bezvoljno igralo, pevalo, crtalo i glagoljalo.

Na Vedraninoj promociji ljudi su se radovali i smejali, uživajući u autorkinom surovom i crnom, ali utoliko smislenijem i lekovitijem humoru.

Na Krležinim ,,Saturnalijama” se šačica žitelja srpskog kulturnog Potemkinovog sela mrštila javno ispaljujući celomudrene parole, a upola glasa tračareći, hvatajući se za glavu zbog najavljenih učesnika koji su ih – ne parole, nego organizatore – ,,ispaljivali” odbijanjem ,,kolaboracije” u poslednji čas; uzajamno se optužujući za nekompetentnost i javašluk, i svađajući se oko podele manje ili više nezasluženih honorara.

Posetioce nisu uspeli da privuku ni brojnim bilbordima ni ostalim marketinškim „trikovima”, primerenijim reklamiranju higijenskih uložaka nego kulturne manifestacije. Nije pomogla ni skromna antireklama, koju im je, kao vid podrške, omogućila moja malenkost, baš kao ni neadekvatno burne reakcije organizatora na taj dobronameran pokušaj podizanja – uprkos povremenim prolećnim vrućinama – beznadežno niske temperature.

Budući da je o sopstvenoj nekompetentnosti i traljavosti neprijatno raspravljati, organizatori su se uhvatili za moje pitanje zašto se u Srbiji Krleži posvećuje mesec i kusur dana, a Crnjanskom u Hrvatskoj ni pet minuta, i da li je u tom „kontekstu” nenormalno ponašanje hrvatskih ili srpskih kulturnjaka, jer i jedni i drugi – barem u tom „kontekstu” – normalni ne mogu da budu.

Pošto im nijedan od mogućih odgovora nije odgovarao – odlučili su da se ne slože s pitanjem i da me optuže za ksenofobiju i palanačku uskogrudost, te da istaknu kako kultura nije politika i kako je u toj oblasti glupo tražiti reciprocitet.

U pravu su. U kulturnoj sferi , reciprocitet, zaista, niti tražiti treba, niti je tražiti moguće. Nevolja je samo u tome što glorifikacija Krleže u Srbiji – baš kao ni ignorisanje Crnjanskog u Hrvatskoj – nije motivisana književnim nego političkim razlozima.

I zbog toga nisu u pravu dva palančanina, saputnika Fricovih „Saturnalija”, koji su se, nakon dugog izvrdavanja, ipak, odvažili da na navedeno pitanje stidljivo i uvijeno promucaju odgovor. Po njima, nisu normalni hrvatski kulturnjaci. A takav odgovor ne samo što je „politički nekorektan” – zbog čega bi tamo gde im je bitno mogli da budu ozbiljno ukoreni – nego je i netačan.

Tačan odgovor: nisu normalni ni jedni ni drugi, jer i jedni i drugi kulturu pretvaraju u robinju politike. A politika koja ih motiviše je u oba slučaja izraz provincijalnog, iliti palanačkog kompleksa, koji se ispoljava na dva, samo prividno suprotna načina.

Na sreću, ni najglupljom, ni najprovincijalnijom iliti najpalanačkijom „kulturnom politikom”, kulturu nije moguće u potpunosti uništiti.

I zato su promocije Vedrane Rudan – koja nije pristala, a bilo joj je više nego svesrdno nuđeno, da postane heroina ,,zapadnobalkanske”  „političke korektnosti”, i koja je uporno pišući i govoreći ono što misli postala trn u oku „regionalnih” kulturtregera – za razliku od kulturtregerskih promocija – masovno posećene.

Dok palanački kulturtregeri koji su me optužili i da razdvajam pisce na „naše” i „njihove” – opet i jesu i nisu u pravu.

Ali, deo u kom nisu u pravu – baš kao ono čudo na Fricovim leđima koje su okačili na bilborde – ponovo preteže.

Naime, opet nisu shvatili suštinu.

Spisateljica Vedrana Rudan je, na primer, i „njihova” i „naša”. Jer, kako je tačno, ali ne baš originalno primetio jedan palanački mislilac – za razliku od „kulturne politike”, kultura ne poznaje granice.

Miroslav Krleža, u onoj meri u kojoj je bio kulturtreger i „kulturni političar”, a upravo to je ona komponenta njegovog lika i dela koja palanačke „krležijance” privlači – kao i palanački  „krležijanci”, bez obzira na nacionalnu pripadnost – „njihovi” – ma ko bili „oni” – možda i jesu. Moji, sigurno, nisu.

A s obzirom na fijasko manifestacije koju su organizovali, reklo bi se da – za razliku od Vedrane – nisu ni ,,naši”.