Britanski blef

Britanski evroskepticizam je proteklih nedelja ponovo dobio vetar u leđa zahvaljujući premijeru Dejvidu Kameronu. Slučajno ili ne, baš u vreme jedne od najvećih bankarskih afera koja drma Ostrvo ali i finansijski sektor preko Atlantika i Lamanša, Kameron je najavio da London mora da preispita svoje veze sa Evropskom unijom i da uskoro iskoristi priliku da „oblikuje odnose” sa Evropom u svom interesu.

Minulih dana je i britanski šef diplomatije Vilijem Hejg najavio da će do 2014. godine London napraviti sveobuhvatnu studiju o EU tako da bi svaka naredna izjava o „nametljivom” Briselu mogla da bude potkrepljena, kako kaže, jakim dokazima.

Uzimajući u obzir da se lideri kontinentalne Evrope, prema svemu sudeći, ne brinu previše o „pretnjama” sa Ostrva, cela medijska buka o odnosima Londona i Brisela izgleda služi samo za unutrašnje političke interese britanskih konzervativaca, naročito jedne frakcije koja direktno poziva na referendum o izlasku Velike Britanije iz EU.

Budući da je Lisabonskim sporazumom izlazak iz EU prvi put ta mogućnost unesena u osnivački ugovor Unije, Britancima praktično ništa ne stoji na putu. Osim, možda, posledica koje bi to imalo ne britanski izvoz, uvoz, ekonomski rast, bankarski sektor, poslovanje kompanija, investicije, poljoprivredu, pitanje imigranata, ali i na politički život.

EU je pojedinačno najveće tržište za izvoz britanskih proizvoda, tako da čak 53 odsto ukupnog britanskog izvoza odlazi u ostatak EU što, prema nalazu istraživača Londonske škole ekonomije i političkih nauka, direktno i indirektno omogućava tri miliona radnih mesta u Britaniji. Izlaskom iz EU, Britanci bi za izvoz svojih proizvoda morali da ispoštuju više standarde nego sada a dok to ne postignu velika je verovatnoća da bi ponovo zapali u recesiju.

Britanija, inače, beleži deficit u trgovini sa ostatkom EU i to u iznosu od 42 milijarde funti (britanski izvoz u ostatak EU je 159 milijardi, a uvoz 202 milijarde funti). Izlaskom iz Unije, London bi sigurno želeo da nametne određene carina na uvoz robe iz EU, što bi bilo izuzetno nepopularno jer je dosadašnji deficit ostvaren pošto Britanci vole dobre nemačke automobile i francusku luksuznu robu, a ne zato što kontinentalna Evropa pravi nešto što ne prave Kinezi.

Prema ocenama britanskih ekonomskih stručnjaka, ako bi sada, usred dužničke krize evrozone, Britanija izašla iz EU, sigurno bi ostvarila veći ekonomski rast jer bi delovala kao bezbedni raj za investitore. Doduše, kriza u evrozoni ne može da traje doveka, tako da joj ne idu u korist analize da bi izlaskom iz EU Britanija izgubila značajne strane investicije i da bi zbog toga njen BDP trajno bio 2,25 odsto manji nego sada.

Ipak, što se tiče poljoprivrede, izlaskom iz EU Britanija bi uštedela godišnje oko 7,1 milijardu funti, budući da će u periodu od 2007. do 2013. dati na Zajedničku poljoprivrednu politiku EU 33,7 milijardi, a njenim poljoprivrednicima će iz tog fonda biti dato 26,6 milijardi funti. S druge strane, iako se Britanci žale da EU želi da im nametne porez na finansijske usluge i time ugrozi njen londonski finansijski centar Siti koji stvara 40 odsto njenog BDP-a, britanski bankari i investitori su većinski za ostanak u EU jer smatraju da im EU može lakše otvoriti tržište Kine nego što to može London ako sam pregovara sa Pekingom.

Izlaskom iz EU, London ne bi više morao da poštuje slobodu kretanja i zapošljavanja svih građana EU tako da bi mogao lako da zaustavi oko 182.000 žitelja ostalih zemalja EU koji na godišnjem nivou dolaze na Ostrvo da rade. Premda imigranti potpomažu britansku ekonomiju jer rade poslove koje Britanci ne žele, proterivanjem došljaka London ne bi dobio više slobodnih radnih mesta za svoje državljane, jer bi sigurno naišao na protivmeru Brisela. Samim tim veliki problem snašao bi 748.000 Britanaca koji rade u ostatku EU, kao i brojne Ostrvljane koji imaju letnjikovce u Francuskoj, Španiji ili Grčkoj.

Ako se uzmu u obzir svi ovi podaci do kojih su došli britanski stručnjaci, sva je prilika da je ovih dana u Londonu po sredi samo još jedan britanski blef. Doduše, ono oko čega Britanci ne blefiraju je to da žele da dobiju od EU sve što mogu, a da ne ulože ništa, ili što manje.

Kameronova nada da Britanija bude kao Švajcarska ili Norveška pada u vodu jer Britanci nemaju u svojim bankama toliku količinu stranog zlata i novca kao Švajcarci, niti toliko izuzetno bogata naftna polja kao Norvežani. Uostalom, Kameronu je najbolje da najpre posluša savet Timotija Garton Eša, iznet u kolumni u „Gardijanu”, da britanska vlada održi referendum o EU, ali da prvo sačeka rezultate škotskog referenduma za nezavisnost. Uzimajući u obzir da bi nezavisna Škotska bila šesta na svetu po visini BDP po glavi stanovnika, ko zna možda bi tada Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije (bez Škotske) i Severne Irske, možda, ipak želelo da bude deo EU.