Sirijski premijer prebegao u Jordan

Od našeg specijalnog izveštača

Damask – Dosadašnji premijer Sirije Rijad Hidžab prebegao je sa deset članova svoje porodice u Jordan. Prema saopštenju njegovog portparola u Amanu, bivši premijer je napustio „ubilački režim i pridružio se revoluciji”.

Državna televizija prvo je objavila da je premijer smenjen sa funkcije, pa onda ubrzo i da je pobegao. Bio je premijer države od 23. juna ove godine, a ranije je bio ministar poljoprivrede, što je u ovde vrlo važan položaj, jer Sirija proizvodi više od šest miliona tona pšenice, ima odličnu proizvodnju pamuka, ima 18 miliona ovaca i 96 miliona stabala masline.

Poljoprivreda je ta grana ekonomije koja kako-tako drži standard stanovništva i pored međunarodnih sankcija.

Odbegli bivši premijer je dosad najviše rangirani vladin funkcioner koji je otišao na drugu stranu. Njegov odlazak u Jordan izaziva celi niz pitanja o sistemu bezbednosti u Siriji, ako premijer može da pobegne gde su onda tu službe bezbednosti režima? Spekulacije da su sa bivšim premijerom pobegla još dva ministra i četiri generala nisu ovde još potvrđene.

Ministar finansija pojavio se na televiziji i demantovao da je navodno uhapšen da ne bi i on pobegao.

Za Siriju se govorilo da je to policijska država, da svi sve špijuniraju i dojavljuju, da se uvek zna gde je ko.

I eksplozija bombe na trećem spratu zgrade državne televizije u strogom centru Damaska još je jedan od pokazatelja rupa u bezbednosnom sistemu državnog aparata. Sat vremena pre eksplozije bio sam u kabinetu gospođe Abir al Ahmad, direktorke za strane medije u Ministarstvu informisanja. Niti me je ko zaustavio na ulazu u zgradu, niti pregledao ranac. Niti ovde u Siriji imam bilo kakvu identifikacionu novinarsku karticu izdatu od vlasti, niti mi je bilo ko u gradu na kontrolnom punktu tražio pasoš na uvid. Ili su presigurni u svoju snagu, ili je sve već otišlo u pravcu „revolucije”. U Siriju je teško ući, ali kada uđete...

Pokušao sam da ubedim gospođu Abir al Ahmad da mi dozvole put za Alep, ona je bila neumoljiva u odbijanju bilo kakvog putovanja u tom pravcu.

Bila je gužva u saobraćaju, imao sam nameru da svratim do državne televizije da vidim kakve snimke iz Alepa oni imaju. No, kada sam napokon stigao, tamo su već bili vatrogasci i sanitetska kola. Neko je aktivirao slabiju eksplozivnu napravu, celi treći sprat, gde je međunarodna razmena snimaka, demoliran je. Srećom samo troje zaposlenih je ranjeno.

„Bog je sačuvao živote naših novinara”, izjavio je ministar informisanja Omran Ahed al Zoubi.

I „Politikinog”, dodao bih ja.

Stotinak metara dalje u parku ljudi sede na klupama, običan svet već je oguglao na ovaj tip građanskog rata. Damask je grad razasut na velikom prostoru, sa mnogobrojnim prigradskim naseljima ima oko šest miliona stanovnika.

Ako ste u centru grada ne možete znati šta se sve događa na deset kilometara od centra. Ako vas puste preko vladinog kontrolnog punkta, a to je vrlo težak posao ubeđivanja jer nemate ništa napismeno, a nemate jer vam to ovde niko neće dati, neće vas pustiti preko pobunjeničkog kontrolnog punkta, koji je na nekim mestima samo 300 metara od vladinog. Čak i da vas pobunjenici-„revolucionari” puste mogu odmah da vas i zarobe, odnosno kidnapuju.

Izgleda da od danas avioni sirijske nacionalne kompanije više ne lete za Alep. Piloti odbijaju da lete, iako vladine snage drže međunarodni aerodrom. Postalo je opasno, jer pobunjenici pucaju na sve što je u vazduhu.

U Alepu, gde se očekuje odsudna bitka, ima još oko 70 državljana Srbije, svi su iz mešanih srpsko-sirijskih brakova. Svi žele da odmah napuste pakao Alepa. Ali kako?

U Alepu je i počasni konzulat Republike Srbije. Zgrada sa našim grbom, a u dvorištu na visokom jarbolu vije se srpska trobojka.