Prvo zlato posle 2000.

Olimpijski komitet Srbije nije uoči igara saopštio koliko medalja očekuje od naših sportista, kao što to rade neki nacionalni olimpijski komiteti, dakako ne svi. Ali neki mediji i sportski radnici nisu zadovoljni učinkom naših sportista, pre svega brojem osvojenih medalja, hvatajući se za izjavu Vlada Divca, predsednika OKS-a, da imamo šanse za deset medalja, odnosno da desetak naših sportista i ekipa zauzima visoka mesta u svetskom i evropskom sportu i da su kandidati za medalje...

I te stavove, logično, prihvataju mnogi ljubitelji sporta zaboravljajući da mi nismo izmislili sport, da nismo najbolji u svemu i da je u Londonu bilo 10.500 sportista iz 204 zemlje jednako željnih uspeha.

Ipak, osvojene su četiri medalje – zlatna Milice Mandić, srebrna Ivane Maksimović i bronzane Andrije Zlatića i vaterpolista. To je najbolji trofejni saldo našeg sporta od Atlante 1996. godine, a prvi put posle Sidneja 2000. imamo i olimpijskog pobednika. Novak Đoković, Milorad Čavić i Zorana Arunović zauzeli su četvrta mesta, to nisu medalje ali su vrhunska sportska dostignuća. Andrija Zlatić je imao još jednu medalju na nišanu, ali je izgubio poslednjim hicem i zauzeo šesto mesto. Zorana Arunović je sigurno najveći tragičar u našem timu, jer je imala dva finala i osvojila četvrto i sedmo mesto, a kako to strelci kažu „vredela je za medalju”, ali u streljaštvu ima previše faktora koje je nemoguće ili bar teško potpuno staviti pod kontrolu. To znaju i Damir Mikec i Nemanja Mirosavljev koji su bili među najvećim favoritima za trofeje ali nisu uspeli da se probiju u finale.

Šesto mesto plivača Velimira Stjepanovića, sedmo mesto bacača kugle Asmira Kolašinca, finale atletičarke Ivane Španović, kajakaša Marka Novakovića i sestara Olivere i Nikoline Moldovan su, takođe, sjajni plasmani, čak i četvrtfinale teniskog dubla Tipsarević–Zimonjić.

U ekipnim sportovima samo vaterpolo reprezentacija predstavlja konstantu – osvojila je četvrtu medalju uzastopno, a to što mi (a i oni) mislimo da vrede za zlatnu ovog puta se nije dokazalo u bazenu. Možda će u Riju.

Odbojkaši, odbojkašice i rukometaši, ekipe koje su nas na poslednjim evropskim šampionatima obradovale medaljama nisu uspeli da se plasiraju u završnice olimpijskih turnira.

Na kraju umesto opredeljivanja za uspeh ili neuspeh bolje je opredeliti se za stav da je naš sport u Londonu pokazao onoliko koliko vredi u ovom trenutku, svaki pojedinac i cela olimpijska misija. Već odlazak u London 115 sportista u 15 sportova koji su ispunili olimpijske norme predstavlja uspeh za srpski sport čiji je sistem početkom devedesetih godina prošlog veka potpuno urušen i koji još zadugo neće moći da se vrati na onaj nivo koji je imao pre sankcija.

Moramo se pomiriti s tim – Srbija nije zemlja sporta, već zemlja koja voli sportski uspeh.