Crvene tablice

Naravno da je Dragan Đilas, osim racionalnih razloga, računao i na sferu podsvesnog, kada je predložio da se svim automobilima u državnom vlasništvu, od ministarskih „audija”, do opštinskih „jugića”, prikače crvene tablice. Gradonačelnik Beograda je bio svestan – a bio je, bavi se čovek marketingom – da će mnogi pustiti nostalgičnu suzu kad se sete crvenih oznaka na vozilima nekadašnjih „mečki”, „tristaća” ili „fića”, u vlasništvu radničke klase. S tim da su volanokretali trudbenici, dok je pozadi sedeo neko od njihovih ideoloških vođa.

Te tablice jesu jedna od klasika „ju-mitologije” ibude emocije na vremena kada su i čistačice letovale na Jadranu najmanje dve nedelje, kada su školstvo i zdravstvo bili besplatni i kada se po ključeve za nove stanove išlo u radničke savete, umesto u banke sa bezobraznim kamatama. Razume se, ta obeležena vozila vremenom su označavala i ideološka skretanja crvene buržoazije – sa službenih puteva,na kafanske parkinge ili u dvorišta vikendica, klasno otuđenih društveno-političkih radnika.

Sasvim je logična teza i da je Đilasov predlog da se službena vozila pečatiraju „crvenim”, pažljivo tempirana uoči „osme sednice” demokrata, kako bi mu porasle akcije među osiromašenim građanstvom koje iritiraju sveprisutne birokrate koje se vozikaju na račun narodnog novca. Mala li je privilegija da, na ovu skupoću i vrućinu, isturiš lakat kroz otvoren prozor službenog vozila, pokažeš ga poreskim obveznicima – mislim na automobil, ne na lakat – dok završavaš svoje privatne poslove. To da benzin časti država, ne moram da crtam.

Kada bi se ikada pobrojala sva državna vozila, od najzabačenijih mesnih zajednica do malih i velikih javnih preduzeća i ako bi se taj broj sabrao sa službenim vozilima fantomskih agencija za istraživanje ruda i gubljenje vremena, kako bi rekao klasno svesni Alan Ford, a onda na svu tu gvožđuriju na četiri točka, dodala luksuzna kola ministarstava, zajedničkih službi i bog te pita čega sve još, dobio bi se broj koji javno niko ne sme ni da izgovori.

I, ma kako Đilasov predlog kritikovali zbog populizma, a nije da i toga nema, ideja o vraćanju crvenih tablica je zaista dobra. Zato što će svaki građanin, kao kontrolor vlasti, jasno uočiti kada se zloupotrebljava vozilo koje on plaća.

Bilo je pokušaja da se Đilasova ideja razvodni pominjanjem satelitske navigacije, koja budno motri na svaki kilometar službenih kola, ali je problem što u kontrolnom centru takođe sede anonimni državni službenici koji su, po zdravoj birokratskoj logici, prirodni saveznici onima u kolima. Ne stoje ni bezbednosne opaske da bi crvene tablice bile meta za neke državne zvaničnike, jer neće valjda,zaboga,agenti tajne službe da prate zlikovce u vozilu obeleženom kao božićna jelka.

Dok iznenada pocrveneli gradonačelnik Beograda obavlja dubinsko pranje u gradskim vozilima, biće interesantno videti, hoće li vlada prihvatiti racionalan opozicioni predlog.