Šostakovič za jubilej

Simfonijski orkestar RTS-a je ove večeri bio popunjen velikim brojem muzičara iz drugih orkestara, tako da je brojio skoro sto članova. Impozantan sastav, lepa slika!

Povodom 75. godišnjice izvedena je Sedma simfonija u Ce-duru op 60 „Lenjingradska” Dmitrija Šostakoviča, jedno od autorovih najboljih simfonijskih ostvarenja. Delo pruža mnoge mogućnosti za prikazivanje izvođačkog umeća svih delova ansambla, posebno duvačkog korpusa, znatno povećanog i pojačanog, ne bez paradne zvučnosti.

Ipak, istorija ansambla nameće kao imperativ i „više od muzike” izvođenje domaćih dela i savremenih manje poznatih kompozicija svetskih autora, što je tokom decenija postalo zaštitni znak ansambla. Očekivali bismo zbog toga jednu od mnogih simfonija naših autora koje bi imale premijeru ovom prilikom, a koje ostaju da trunu u ladicama svojih vlasnika, nepoznate i neizvedene. Postoje i veoma efektna simfonijska dela i iz prošlosti kao i sadašnjosti domaćih autora.

Na prvom koncertu ovog ansambla, kao i na prvom javnom nastupu novoosnovanog orkestra, bila su na programu domaća dela. Ali, to je prošlost!

Šostakovičeva Sedma simfonija jedno je od kapitalnih dela simfonijske muzike 20. veka, ali poznata i u svetu i kod nas gde se nalazi na dostojnom mestu u okviru slovenskog repertoara.

Dirigent Bojan Suđić insistirao je na dvema komponentama, najpre da utiša veliki sastav ansambla do pijana, što mu je pošlo za rukom, naročito u čuvenoj „Hitlerovoj temi” prvog stava koja je polazna osnova nizanju varijacija. Zatim, dirigent je naročito insistirao na marševskim, limenim i gromoglasnim odsecima koji nisu imali oportunitet niti alternativu. Bili su efektni, veoma efektni i – ništa više.

Prvi stav, „Rat”, morao je da počne i da se nastavi prigušenom, latentnom dramatikom, bez obzira na to što ne slika borbu, tenkove i pucnje. „Hitlerova tema” je u kulminaciji dovedena do banalnosti.

U osnovi dela leži duboko humana poruka protiv svakog zla, totalitarizma, ono je i svedočanstvo strahota prilikom opsade Lanjingrada u Drugom svetskom ratu i izraz ogromne „patnje bez suza” nad postradalima. Istovremeno i poklič protiv nepravde učinjene autoru lično.

Uigran orkestar RTS demonstrirao je da može da postigne i zahteve dirigenta i ispuni očekivanja publike koja je u hiljadama prisutnih posetilaca ispunila salu Sava centra.

Od „Rata” do „Pobede” nizali su se stavovi simfonije koja traje više od sata i zahteva punu koncentraciju svih korpusa ansambla. U globalnim kategorijama, ona je izvedena snažno, maestozno, efektno, sa nekoliko veoma uspelih sola pojedinih instrumenata i sa paradnim bleskom udaraljki i, naročito, limenih duvača.

Bila je to demonstracija velikog orkestarskog zvuka.

Na kraju koncerta izvedena je na „bis” Praznična uvertira istog autora i poklon publici, Marš na Drinu Biničkog, uz ovacije i pljeskanje publike u ritmu marša i našu ličnu opasku o visokom kvalitetu muzike Biničkog koja je stajala sasvim „uz rame” Šostakovičevoj. Više hiljada ljudi svakako je zahvalno upravi RTS-a na besplatnim kartama za ovaj koncert.