Ruganje akcionarstvu

Najava ministra finansija i privrede Mlađana Dinkića da će država sa oko milijardu dinara ući kao akcionar, do 25 odsto, u neka mala i srednja preduzeća, izazvala je veliku pažnju. Kako to veoma agilni ministar Dinkić misli da pomogne malim i srednjim privatnim firmama kojima, gle čuda, ni banke ne daju zajmove za realizaciju poslovnih ideja, a on hoće?

Da je predizborna trka u toku lako bi se razumeo naum Dinkića – skupiti što više političkih poena na račun maglovitih ideja i to na račun poreskih obveznika, jer pare, uložene u privatna preduzeća, biće naše, novac svih građana. Narod plaća i onolike ekonomske ambasadore po svetu, ali izveštaj o njihovom radu, pre svega o troškovima, krije od javnosti kao zmija noge. Gde su te silne investicije i izvozni poslovi koje nam je tada obećavao? I dalje je već deceniju jedina grinfild investicija u Srbiji – fabrika limenki „Bol pekidžing” u Zemunu. I nijedna više.

Sada je na redu nacionalizacija malih i srednjih preduzeća. Kako drugačije nazvati ovakav predlog. Država, po ugledu na ono što je uradila Amerika sa svojim gigantima poput „Dženeral motorsa” pre nekoliko godina, hoće da preuzme četvrtinu nečega, ali u malim, posrnulim firmama. Da stvar bude čudnija, reč je o privatnim firmama, a ne akcionarskim društvima. Država hoće da uzme nešto u tim firmama, dajući žive pare, naravno po bagatelnoj ceni, očekujući da će joj vlasnici, ekonomski osokoljeni kapitalisti, koliko sutra vratiti i platiti uložen udeo. Pitanje je – a što bi? Pa u ovoj zemlji nema obespravljenijeg stvora od malog akcionara. Zašto bi država računala na bolji tretman? Kad god je davala nikada joj se to nije vratilo u punoj meri. Recimo, silne dokapitalizacije državnih banaka. Niko još nije video objektivan izveštaj koliko je tim povlašćenim bankama država dala novca na račun poreskih obveznika, a ljudi koji su ih vodili, uglavnom partijski kadrovi, protraćili.

Da država izlazi na berzu i kupuje deonice od firmi za koje je neki stručni tim procenio da imaju proizvodne, razvojne ili izvozne šanse, već bi se moglo razgovarati o ozbiljnosti takve ideje. Ovo, što ministar Dinkić najavljuje, više liči na ruganje akcionarstvu. Po kojim će se, recimo, kriterijumima birati firme koje će konkurisati za državnu potporu? Odgovora naravno nema. A čim nema pravila igre eto prostora za političku i svaku drugu vrstu korupcije. Država ne sme da bude selektor i da bira kome hoće, a kome neće da da pare, već nadzornik nad tržišnim pravilima igre u kojoj će svako imati istu šansu. Ona nema šta da traži u realnoj privredi.

Ne. Naša država, ovog puta oličena u Ministarstvu finansija, i dalje se bavi preraspodelom tankog budžetskog kolača obećavajući nekome pomoć u živim parama umesto da svima ponudi poreske i druge olakšice. Da smanji troškove svoje administracije i primeri ih snazi privrede, a ne da obećava rđavim malim i srednjim firmama pare kojih realno nema.