Barselona iz mog ugla.

Barselona je izabrala mene a ne ja nju, tako što mi je poslala jednog divnog čoveka kog sam upoznala u Beogradu . Nije nam dugo trebalo da shvatimo da smo jedno za drugo, i ubrzo sam spakovala kofere i došla sa njim u Barselonu.

Nije mi teško palo jer sam u to vreme ionako planirala da napustim Srbiju.

Nešto ranije sam probala i da se otisnem i do  Amerike ali posle godinu dana provedenih tamo sam odlučila da se vratim, ne samo zato što se nisam uklopila, već i iz ličnih razloga.

Za razliku od Amerike, ovde sam od prvog dana osetila da je ovo lepo mesto za život.

Predivna klima, prelep grad, plaže leti na 15 minuta od stana , skijališta zimi na sat i po, lepo uređeni parkovi , fantastična arhitektura, sedenje u kaficima na otvorenom.

Grad po meri čoveka.

Ubrzo shvatam da sva ta lepota ima i svoju cenu - izuzetno dugo radno vreme.

Ovde je špic između 19 i 20 časova.  

Tada svi izlaze sa posla a neretko se ostaje i duže. Vlasnici firmi ne vole radnike koji poštuju svoje radno vreme, ceni se ostajanje na poslu do kasnih sati, što je, kasnije ću i videti, prilično nezgodno za majke sa malom decom. Ali dobro, šta je tu je.

Katalonci su prilično zatvoreni, svi će pristojno da razgovaraju sa strancem na španskom, biće ljubazni i uslužni, ali kad je povuci -potegni onda se sve rešava na katalanskom. Za sve „vruće” teme, godinama sam podmetala supruga da ih rešava na katalanskom, kojim ja nisam vladala.

Katalonci kao i Španci, žive za restorane.To im je deo kulture. Nemoguće je da prođe nedelju dana barem a da ne odu barem jedanput na večeru. One su , osim za opuštanje i prilika da se vidimo sa ostalim parovima i sednemo svako na svoju stranu.

Ko? Pa žene i muškarci. Žene na jednu stranu stola , muškarci na drugu stranu stola. Tako svaka strana može da vrti svoje priče. Muškarci o politici uglavnom a žene o deci i krpicama. Ja obično sednem na sredinu pa tako mogu da učestvujem u strani koja mi u tom trenutku odgovara.

Kataloncima stalno morate da se zahvaljujete. Za bilo šta. To je magična reč , koju u početku nisam smatrala za shodno da koristim baš, baš za svaku sitnicu , naročito među familijom. Rekoh , naši smo, šta da formalizujemo ako na primer zatražim so za stolom. Greška. To smatraju vrlo bitnim. To stalno zahvaljivanje.

Vrlo je bitan i deo grada u kome  živite. Kao i svuda u svetu postoje bolji i lošiji kvartovi. Bogati i siromašni.Niža zona i viša zona.

Na početku , na svakom intervjuu za posao jedno od obaveznih pitanja je bilo gde živim. Tako su dobijali bitnu informaciju o društvenom statusu.

Svi imigranti mogu da dođu do određenog nivoa poslova i to se tu završava.

Svi bolji poslovi su rezervisani za Špance i Katalonce. I ovde se veliki poslovi dobijaju preko poznanstava i veza.

Korupcija je prilično rasprostranjena na žalost.

Za ovih 13 godina videla sam i dobro i loše. U jeku aktuelne krize tinja nacionalizam, i to me često podseti na situaciju u Jugoslaviji početkom 90-ih. Političari se svađaju, Katalonci hoće da se otcepe, misle da su mnogo bolji od Španaca , da ih Madrid guši i ugnjetava, a najvažnije nacionalno pitanje je da li će Barselona pobediti Real Madrid u fudbalu.

Kako je moja majka govorila: „Kriza na vrata, ljubav kroz prozor”. U toj su fazi sada Katalonija i Španija.

Šta će biti ne znam, ali znam da je ovo mesto gde živim i ne bih volela da moram do odem na neko drugo mesto. Jednom sam se preselila i za mene je više nego dovoljno.

U Srbiju idem jednom godišnje, i iskreno mislim da se mi Srbi više žalimo nego što bi trebalo.

Mnoge stvari se u Srbiji trebaju popraviti, to je sigurno, ali ja znam da je meni ta zemlja pored drugih stvari ipak pružila besplatno školovanje sve do univerziteta, a tako nešto sad već postaje retkost bilo gde u svetu.

Mi smo dobar narod, human narod, samo treba malo više da se čuvamo između sebe, jer ako to ne uradimo niko drugi to neće uraditi za nas.

Ne znam kako ostali, meni je u Barseloni lepo, moj život je sada ovde, ali u kući kad se igra neka utakmica protiv Španije i deca i ja zdušno navijamo za Srbiju. I to će uvek tako biti. Ja ću uvek navijati za Srbiju.

Ana Stakić,

Barselona, Španija