Барселона из мог угла.

Барселона је изабрала мене а не ја њу, тако што ми је послала једног дивног човека ког сам упознала у Београду . Није нам дуго требало да схватимо да смо једно за друго, и убрзо сам спаковала кофере и дошла са њим у Барселону.

Није ми тешко пало јер сам у то време ионако планирала да напустим Србију.

Нешто раније сам пробала и да се отиснем и до  Америке али после годину дана проведених тамо сам одлучила да се вратим, не само зато што се нисам уклопила, већ и из личних разлога.

За разлику од Америке, овде сам од првог дана осетила да је ово лепо место за живот.

Предивна клима, прелеп град, плаже лети на 15 минута од стана , скијалишта зими на сат и по, лепо уређени паркови , фантастична архитектура, седење у кафицима на отвореном.

Град по мери човека.

Убрзо схватам да сва та лепота има и своју цену - изузетно дуго радно време.

Овде је шпиц између 19 и 20 часова.  

Тада сви излазе са посла а неретко се остаје и дуже. Власници фирми не воле раднике који поштују своје радно време, цени се остајање на послу до касних сати, што је, касније ћу и видети, прилично незгодно за мајке са малом децом. Али добро, шта је ту је.

Каталонци су прилично затворени, сви ће пристојно да разговарају са странцем на шпанском, биће љубазни и услужни, али кад је повуци -потегни онда се све решава на каталанском. За све „вруће” теме, годинама сам подметала супруга да их решава на каталанском, којим ја нисам владала.

Каталонци као и Шпанци, живе за ресторане.То им је део културе. Немогуће је да прође недељу дана барем а да не оду барем једанпут на вечеру. Оне су , осим за опуштање и прилика да се видимо са осталим паровима и седнемо свако на своју страну.

Ко? Па жене и мушкарци. Жене на једну страну стола , мушкарци на другу страну стола. Тако свака страна може да врти своје приче. Мушкарци о политици углавном а жене о деци и крпицама. Ја обично седнем на средину па тако могу да учествујем у страни која ми у том тренутку одговара.

Каталонцима стално морате да се захваљујете. За било шта. То је магична реч , коју у почетку нисам сматрала за сходно да користим баш, баш за сваку ситницу , нарочито међу фамилијом. Рекох , наши смо, шта да формализујемо ако на пример затражим со за столом. Грешка. То сматрају врло битним. То стално захваљивање.

Врло је битан и део града у коме  живите. Као и свуда у свету постоје бољи и лошији квартови. Богати и сиромашни.Нижа зона и виша зона.

На почетку , на сваком интервјуу за посао једно од обавезних питања је било где живим. Тако су добијали битну информацију о друштвеном статусу.

Сви имигранти могу да дођу до одређеног нивоа послова и то се ту завршава.

Сви бољи послови су резервисани за Шпанце и Каталонце. И овде се велики послови добијају преко познанстава и веза.

Корупција је прилично распрострањена на жалост.

За ових 13 година видела сам и добро и лоше. У јеку актуелне кризе тиња национализам, и то ме често подсети на ситуацију у Југославији почетком 90-их. Политичари се свађају, Каталонци хоће да се отцепе, мисле да су много бољи од Шпанаца , да их Мадрид гуши и угњетава, а најважније национално питање је да ли ће Барселона победити Реал Мадрид у фудбалу.

Како је моја мајка говорила: „Криза на врата, љубав кроз прозор”. У тој су фази сада Каталонија и Шпанија.

Шта ће бити не знам, али знам да је ово место где живим и не бих волела да морам до одем на неко друго место. Једном сам се преселила и за мене је више него довољно.

У Србију идем једном годишње, и искрено мислим да се ми Срби више жалимо него што би требало.

Многе ствари се у Србији требају поправити, то је сигурно, али ја знам да је мени та земља поред других ствари ипак пружила бесплатно школовање све до универзитета, а тако нешто сад већ постаје реткост било где у свету.

Ми смо добар народ, хуман народ, само треба мало више да се чувамо између себе, јер ако то не урадимо нико други то неће урадити за нас.

Не знам како остали, мени је у Барселони лепо, мој живот је сада овде, али у кући кад се игра нека утакмица против Шпаније и деца и ја здушно навијамо за Србију. И то ће увек тако бити. Ја ћу увек навијати за Србију.

Ана Стакић,

Барселона, Шпанија