Prljave ruke

Kada je državni sekretar Henri Stimson 1929. godine u Stejt departmentu zatvarao ured za dešifrovanje, rekao je da „džentlmeni jedni drugima ne čitaju poštu“.

Kada su Amerikanci dve decenije kasnije tajno osnivali Nacionalnu bezbednosnu agenciju (NSA), dali su joj mandat da strance nadzire kako god zna. Nema u Americi zakona koji zabranjuje špijuniranje Evropljana i njihovih državnika. Zakon jedino brani prisluškivanje Amerikanaca bez dozvole suda.

Slično je i u Evropi. Zbog iskustava sa Gestapom i Štazijem, pogotovo Nemci ne vole da država o njima previše zna. Službe ostaju u okviru zakona tako što tajno razmenjuju podatke o svojim građanima: Amerikanci ustupaju Nemcima ono što otkriju o Nemcima, i obrnuto.

Nije teško dokučiti da Angela Merkel samo glumi zatečenost na vest da NSA u Nemačkoj mesečno nadzire pet stotina miliona (!) privatnih telefonskih razgovora, elektronskih poruka i SMS. Lažna je i indignacija francuskog predsednika Olanda: „Mond” je pre dva dana obelodanio da je „francuski Veliki brat“ jednakih apetita kao i američka „Prizma” (operacija prisluškivanja koju je svetskoj javnosti obelodanio „zviždač“ Edvard Snouden).

Duga je, u stvari, lista prevejanih licemera na ove teme, a konkurencija među njima je žestoka. Po meni, prednjači Denis Mekšejn iz nekadašnje Blerove vlade, kog odranije pamtimo po tome što ratne zločine UČK umanjuje, a švajcarskom senatoru Diku Martiju i nemačkoj obaveštajnoj službi BND ne prašta što „srpskim nacionalistima“ daju osnova za tvrdnju da je UČK trgovala organima ubijenih srpskih civila. Dok je on bio na vlasti, njegova je vlada lagala da ne pomaže američkoj CIA da muči „islamiste“ (i njihove trudne supruge, kao u slučaju libijskog vođe kom London sada za to isplaćuje grdne pare).

Ipak, moram u ime mnogobrojnih srpskih novinara da kažem da, u moru evropske laži i hipokrizije, posebnu gorčinu i podsmeh izaziva licemerstvo Ljubljane. Slovenački šef diplomatije Karl Erjavec izjavljuje kako mu je američki ambasador „garantovao“ da američke službe nisu špijunirale Sloveniju! A i zašto bi ih morali špijunirati? Dve godine pre „Vikiliksa”, „Politika” i ljubljanski „Dnevnik” razotkrili su sadržaj skandalozne „slovenačke depeše“ iz koje je bilo jasno da američki službenici slovenačkim zvaničnicima u decembru 2007. diktiraju šta, kada, kako i kojim redom da urade sa pozicije predsedavajućeg EU, kako bi Unija što pre prihvatila nezavisnost koju je Kosovo tek trebalo da samoproglasi.

Jelko Kacin sada grmi kako „EU nije dodatna zvezdica na zastavi Amerike“! Bilo bi dobro za podsmeh, da ne znamo sudbinu novinarke „Politike” Svetlane Vasović-Mekine i novinara „Dnevnika” Igora Mekine. Njih su redakcije u međuvremenu kaznile, a ne nagradile za istraživački rad. Nepravdu koja im je učinjena valjda će uskoro ispraviti sudovi u Srbiji i Sloveniji. Ali ih ni mi ne smemo zaboraviti dok političari peru prljave ruke.