U boj za četrnaestu platu

Torino, Italija

9. decembar 2013

........ danas je bilo smešno i strašno!

Ogroman broj protestanata je urlao, vrištao, rulja je zaustavljala saobraćaj, vozovi su kasnili.  Prodavnice, butici, restorani, i svi javni objekti su navukli metalne zastore, gvozdene šipke, i svakojake barijere preko izloga. Uplašene prodavačice su se krile iza tezgi i pultova. Sve što je moglo da bude otvoreno - bilo je zatvoreno.

Čuli su se „topovski udari”, pištaljke, skandiranje, i pokoja sirena. Tako je krenulo još od pre podneva, i tako je ostalo do kasno u noć. Štrajkovi nezadovoljstva, zbog ko zna  čega. Novine ne čitam, italijanski ne znam, a i da znam - zabole me (potražiti u Vukovom Medicinskom rečniku sve o Bolu)

Grad je bio sablasno zatvoren i zastrašujuće tih.

To je bilo strašno

Nena i ja smo se šetali prelepim ulicama Torina, i gledali uzburkanu rulju koja je skandirala koješta ispred glamuroznih izloga Prade, Šanela, Armanija, i ostalih viđenih magazina i restorana.

U odnosu na „one naše demonstracije” ovi su bilo mnogo mlitavi, previše uglađeni, a bilo im je i već hladno na ušima.

Kad god sam video ljude u skupocenim buticima, ja sam kucao, ili zvonio na „sonare”, pravio se stranac, jer to i jesam, i zapitkivao.

I mučio ih baš ko da su me poslali iz Letećeg Cirkusa Monti Pajtona

Skoro uvek bi prišao Security Guy u prepeglanom odelu, baš kao pevac ispred kokošaka na svom bunjištu, teška srca odškrinuo vrata, i onda ja počnem:

„Why are you closed? Are you opened? Are you closing because of „Monday” ????"

Ja sam pitao i pitao, i svi su hladnog i kobajagi smirenog lica odgovarali strancu da je to zbog Ponedeljka!

To je bilo smešno.

Uplašili su se ko trudne foke, ali pred strancem se prave da im nije ništa.

Ponedeljkom se u Torinu ne radi do pola četiri posle podne. A i oni koji rade, ne zatvaraju lokale u 10 sati pre podne.

U nekoliko blještavih butika nas je osoblje pustilo posle moje uporne zvonjave, i Nena i ja smo se dobro zezali, isprobavali haljine, i sve ono što inače ne bismo kupili, niti bi probali.

To je takođe bilo smešno.

Uz put sam ja bio „radoznao”, i saznao sam da je stanje u Italiji „dramatično” i da vlada hoće da ukine trinaestu i četrnaestu platu, i...... mora da se protestuje.

Preljubazna i uplašena prodavačica u Guess-u nas je pitala ko smo i odakle smo, i kako je u Srbiji

„Pretty good, far better than here"

Tako sam rekao, a i šta bih drugo. To je bilo i smešno i tužno.

Ceo Torino je nestao  ko zna gde, svi su se sakrili ko miševi pred poplavu, jer će, kako stvari stoje, stvarno ostati bez trinaeste i četrnaeste plate

Dok smo se šetali kao ratni veterani kroz puste ulice Torina, Nena je gledala oko sebe, smeškala se sa nevericom i više puta za sebe ponavljala:

„....p…e jedne, pa kod nas je bilo više života za vreme bombardovanja"

Kad prođe bombardovanje, ovo jeste bilo smešno.

Ja ne želim da niko u Italiji ostane bez svoje trinaeste i četrnasete plate, i iskreno želim da im standard bude još bolji nego što je sada. Ne želim da likujem zbog demonstracija na ulicama Torina, i jedva čekam da sve krene kao što i dolikuje buržoaskoj prestonici Evrope

Ali mi dođe nekako milo što je ovdašnjim drndošima poljuljana arogancija koju dobiše zbog odrastanja u zemlji izobilja.

Jedva čekam da sutra odem na posao, i da zezam sve redom, i da im predskazujem propast i brzodolazeći mrak „dramatične krize”

Znamo mi svi da je ovdašnja ekonomija jedna od najjačih u Evropi, i da će Italija zauvek ostati Italija, i da će u Grčkoj sledeće godine biti još bolje, uprkos krizi koja im dušu uze.

Što bi rek'o Toma Zdravković:

... jer ti, i ja, dva smo sveta različita,.........

p.s.

Srpske Amebe Vs World - 3:0

Naravno, samo dok je „survival mode” u opciji :)

U igri kreativnosti i ostavštine za budućnost, odavno smo izgubili :)