У бој за четрнаесту плату

Торино, Италија

9. децембар 2013

........ данас је било смешно и страшно!

Огроман број протестаната је урлао, вриштао, руља је заустављала саобраћај, возови су каснили.  Продавнице, бутици, ресторани, и сви јавни објекти су навукли металне засторе, гвоздене шипке, и свакојаке баријере преко излога. Уплашене продавачице су се криле иза тезги и пултова. Све што је могло да буде отворено - било је затворено.

Чули су се „топовски удари”, пиштаљке, скандирање, и покоја сирена. Тако је кренуло још од пре поднева, и тако је остало до касно у ноћ. Штрајкови незадовољства, због ко зна  чега. Новине не читам, италијански не знам, а и да знам - заболе ме (потражити у Вуковом Медицинском речнику све о Болу)

Град је био сабласно затворен и застрашујуће тих.

То је било страшно

Нена и ја смо се шетали прелепим улицама Торина, и гледали узбуркану руљу која је скандирала којешта испред гламурозних излога Праде, Шанела, Арманија, и осталих виђених магазина и ресторана.

У односу на „оне наше демонстрације” ови су било много млитави, превише углађени, а било им је и већ хладно на ушима.

Кад год сам видео људе у скупоценим бутицима, ја сам куцао, или звонио на „сонаре”, правио се странац, јер то и јесам, и запиткивао.

И мучио их баш ко да су ме послали из Летећег Циркуса Монти Пајтона

Скоро увек би пришао Security Guy у препегланом оделу, баш као певац испред кокошака на свом буњишту, тешка срца одшкринуо врата, и онда ја почнем:

„Why are you closed? Are you opened? Are you closing because of „Monday” ????"

Ја сам питао и питао, и сви су хладног и кобајаги смиреног лица одговарали странцу да је то због Понедељка!

То је било смешно.

Уплашили су се ко трудне фоке, али пред странцем се праве да им није ништа.

Понедељком се у Торину не ради до пола четири после подне. А и они који раде, не затварају локале у 10 сати пре подне.

У неколико бљештавих бутика нас је особље пустило после моје упорне звоњаве, и Нена и ја смо се добро зезали, испробавали хаљине, и све оно што иначе не бисмо купили, нити би пробали.

То је такође било смешно.

Уз пут сам ја био „радознао”, и сазнао сам да је стање у Италији „драматично” и да влада хоће да укине тринаесту и четрнаесту плату, и...... мора да се протестује.

Прељубазна и уплашена продавачица у Guess-у нас је питала ко смо и одакле смо, и како је у Србији

„Pretty good, far better than here"

Тако сам рекао, а и шта бих друго. То је било и смешно и тужно.

Цео Торино је нестао  ко зна где, сви су се сакрили ко мишеви пред поплаву, јер ће, како ствари стоје, стварно остати без тринаесте и четрнаесте плате

Док смо се шетали као ратни ветерани кроз пусте улице Торина, Нена је гледала око себе, смешкала се са неверицом и више пута за себе понављала:

„....п…е једне, па код нас је било више живота за време бомбардовања"

Кад прође бомбардовање, ово јесте било смешно.

Ја не желим да нико у Италији остане без своје тринаесте и четрнасете плате, и искрено желим да им стандард буде још бољи него што је сада. Не желим да ликујем због демонстрација на улицама Торина, и једва чекам да све крене као што и доликује буржоаској престоници Европе

Али ми дође некако мило што је овдашњим дрндошима пољуљана ароганција коју добише због одрастања у земљи изобиља.

Једва чекам да сутра одем на посао, и да зезам све редом, и да им предсказујем пропаст и брзодолазећи мрак „драматичне кризе”

Знамо ми сви да је овдашња економија једна од најјачих у Европи, и да ће Италија заувек остати Италија, и да ће у Грчкој следеће године бити још боље, упркос кризи која им душу узе.

Што би рек'о Тома Здравковић:

... јер ти, и ја, два смо света различита,.........

п.с.

Srpske Amebe Vs World - 3:0

Наравно, само док је „survival mode” у опцији :)

У игри креативности и оставштине за будућност, одавно смо изгубили :)