Sloboda se krije pod drugim imenom

 „Ime nije ništa. Što nazivamo ružom, slatko bi mirisalo i sa drugim imenom” – Šekspirova je mudrost koja je samo delimično tačna u današnje vreme kada su imena poznatih umetnika svojevrsni brendovi, dok je i ime najvećeg dramskog pisca brend za sva vremena. Lorens Stern u svom čuvenom romanu „Tristram Šendi” pored ostalog izlaže čitavu teoriju o sudbinskom uticaju čovekovog imena na njegov karakter i životni put. U svetlu ove nedokazive teorije, pisci su oduvek skraćivali svoja prava imena, prilagođavali ih zarad lakšeg izgovora i upečatljivosti, dok su žene u prošlim vekovima uzimale muške pseudonime da bi bile ozbiljno shvaćene u književnom poslu.

U savremeno doba poznati pisci uzimaju takozvana pen-imena, nova imena po peru, da bi lakše skliznuli u neki drugi žanr, i ukoliko bi taj izlet bio manje uspešan, da bi ublažili pad. Ili da bi se prosto oslobodili, promenili identitet, otkrili tako nove ideje. Pisanje pod pseudonimom olakšava teret poznatog imena, pobuđuje radoznalost autora hoće li biti isto tako cenjen i sa drugim imenom.

Obelodanjena je i „francuska misterija” Andreja Makina, francuskog autora ruskog porekla, koji je za više od deset godina paralelno napisao četiri romana pod imenom Gabrijel Osmond. Sve do 2011. godine mnogi su pokušavali da odgonetnu ko se krije iza imena Gabrijel Osmond, dok jedan naučnik nije primetio sličnost Osmondoovog romana „Dvadeset hiljada žena u životu čoveka” i Makinove nagrađene knjige „Francusko zaveštanje” (i ovo Makinovo delo kod nas je objavila beogradska „Paideja”). Onda je Makin priznao, kako je pisao francuski „Figaro”, da je on autor i knjiga Gabrijela Osmonda. Na pitanje zašto je uzeo pseudonim odgovorio je da je želeo ime nekoga ko je daleko od svetske vreve, ali i da bi izložio svoje filozofske i moralne stavove. „Paideja” će objaviti i Makinovu dramu „Svet po Gabrijelu”, o pesniku Gabrijelu, nazvanom po anđelu Blagovesti, koji se suprotstavlja mondijalizmu i gospodarenju slike nad mišlju.

U skorije vreme pažnju je privuklo i novo ime – Robert Galbrajt, koji je napisao sjajan prvi roman „Zov kukavice”, i naravno, u javnost je „procurela” informacija da se iza tog muškog imena krije Džoana K. Rouling. Autorka je tim povodom izjavila da je za nju to bilo oslobađajuće iskustvo, i da se nadala da će duže zadržati tu tajnu, da je lepo pisati bez tereta velikog očekivanja zbog poznatog imena. Podsetila je na vreme sestara Bronte u kojem su spisateljice htele da izbegnu predrasude o tome da pišu samo ljubavnu fikciju, i uzimale muška imena da bi bile „ispravno” shvaćene. Sestre Bronte su pre svojih proslavljenih romana povodom jedne zbirke poezije uzele imena Karera, Elisa i Aktona Bela. Luiza Mej Alkot, autorka čuvenog ekranizovanog romana „Male žene” iz finansijskih razloga pisala je uzbudljivu kratku prozu pod neodređenim pseudonimom A. M. Bernarda, a Džordž Eliot bila je nekada Meri En Evans. Sasvim suprotan je primer Agate Kristi, koja je pored 66 detektivskih romana i više od 15 zbirki priča, napisala šest romantičnih knjiga pod još ženstvenijim pen-imenom – Meri Vestmakot. Savremena autorka bestselera Nora Roberts poželela je da se otisne u područje detektivskog romana, pa je uzela ime Dž. D. Rob, budući da je njen izdavač oklevao da je predstavi u drugom žanru pod njenim pravim imenom. I tako redom… i od Karen Bliksen kao Isaka Dajnesena, pa do čuvenog Stivena Kinga i njegovih razloga. Ranije su izdavači horor fikcije ograničavali pisce na jednu knjigu godišnje, što je Stiven King hteo da izbegne, pa je uzeo pen-ime Ričard Bahman kako bi zaobišao opterećenje brenda „King”. Po tim imenom objavio je sedam romana ,od „Besa” iz 1977, preko „Begunca” iz 1982 do „Bleska” iz 2007. godine.

U toj igri imena i identiteta – a ne može se poreći da udvajanje ličnosti nema izazova – ništa manje nisu značajni ni naši Branislav Nušić kao Ben Akiba, ili Dis, koji se ovim kratkim

pseudonimom poslužio kada je početkom 20. veka u „Srpskom književnim glasniku” objavio svoje prve pesme. Stendal, Jukio Mišima, Džordž Orvel, Toni Morison… ko se stvarno krio i krije iza tih imena? Nema sumnje, neko podjednako zanimljiv.

Marina Vulićević 

----------------------------------------------- 

Novi roman Andreja Makina

Izdavačka kuća „Paideja” objavila je novi roman Andreja Makina „Voljena žena”, u prevodu Anđe Petrović. Kao i u prethodnim svojim delima, i u ovoj knjizi Makin najveću pažnju posvećuje ženskom liku, i to carici Katarini Velikoj, prosvećenoj vladarki u neprosvećenoj zemlji. Prema rečima prevodioca Anđe Petrović, nije uobičajeno da se Makin bavi Rusijom 18. veka, međutim on na ovaj način proširuje svoj vidokrug, prikazujući Katarinu Veliku kao vladarku okrenutu pre svega sticanju znanja i kao prijateljicu obrazovanih ljudi svoga vremena, između ostalih i Didroa i Voltera. Paralelno sa ovim tokom romana, Makin vodi i priču iz 20. veka, o snimanju filma o Katarini Velikoj. Ispostavlja se da je glumica koja tumači njen lik jedina i shvatila komplikovani položaj ove moćne žene za čiju su se naklonost mnogi otimali, a koja je u suštini bila nesrećna.