Duh vremena

Edukacija, implementacija, monitoring, procesuiranje, skrining, biznis, menadžer, ekspert, konflikt, harmonizacija i transparentnost danas su možda najčešće reči koje koriste naši političari i druge javne ličnosti.

Njima nam objašnjavaju čime se bave i šta planiraju za dobro države i naroda. Svima razumljivo, zar ne? Još sredinom 19. veka tu pojavu je prepoznao i opisao Sterija. Šta će nam vaspitanje ili obrazovanje kad imamo edukaciju, a skoro da nema oblasti života u kojoj se ta reč ne koristi.

I ne samo ona. Zamislite da kažemo da sprovodimo dogovore i nadgledamo rad političara, taman posla – šta bi to značilo?  Da tužilaštva i sudovi istražuju i sude, pa ko bi to razumeo?

Ili da naši stručnjaci i rukovodioci organizuju poslove i rukovode, hajte molim vas. Ili, ne daj bože, da usklađujemo domaće propise sa evropskim pretresajući, rešetajući članove svih poglavlja.

To bi bilo – i previše jasno. Pa nećemo valjda govoriti kao Vuk Karadžić i Đura Daničić. Oni su živeli u 19. veku, a sada je 21! Mi smo to preživeli i prevazišli, tada je francuski bio u modi, a sada je engleski. Uostalom, srpski jezik nam uskoro neće ni trebati, koliko se razmnožavamo, ostaće nas onoliko koliko i u onom mitu o šljivi.

Pošto smo zabavu neslućeno razvili, šta će nam onda kultura i jezik. Najuglednije su nam ličnosti iz noćnog života sa splavova i ispod šatora. Otvorim novine, a u njima golišave pevačice i rekla-kazala o njima, sa svim podržavaocima i podražavaocima, sadržaj da ne pominjem! Uključim televizor, na programu uživo takozvana farma sa „poznatim“ ličnostima.

I prate ih na malim ekranima milioni gledalaca! To nam je Srbija danas. Primitivizam, i to najvulgarniji i najprizemniji. Što bi rekao onaj naš predak, borac za radnička prava, slavljen pa osporavan – i pevanje i mišljenje, na srpski način. Još u pretprošlom veku nam je ukazao ko je kriv za rđav ukus publike, sujeverje naroda i odsustvo perspektive tadašnjeg srpskog društva.

Zalud. Mnogi kažu da ko peva zlo ne misli, a zaboravljaju da onome koji misli nije do pesme.
Danas skoro da je isto kao i onda. Izmenilo se vreme, prohujale su godine, a naš kulturni i politički život je u istom mulju i glibu kao i u doba Svetozara Markovića.

Ali ja sam optimista zato što posle njega dolaze Domanović, Nušić, Dučić, Desanka, Momčilo, Crnjanski,Andrić... Zbog ograničenog prostora nećemo dalje nabrajati, ogrešujući se o naše slavne naučnike, političare, slikare i muzičare  – naše a svetske! Dokle god se njima vraćamo, budućnost nam nije ugrožena.

Zato mi i čuvamo i negujemo jezik, najčešće „prevodeći“ izjave naših javnih poslenika čitaocima, što i jeste zadatak i obaveza štampe – da posreduje. A Evropa i svet će nas po srpskom jeziku i kulturi upamtiti, shvatiti i poštovati.