Burazersko bankarstvo

Za nepune dve godine ugašene su četiri banke. Gotovo na isti način. Potopili su ih udruženim snagama „klijenti prijatelji” i rukovodstva banaka. Iznutra. Jedni bez drugih ne bi uspeli u toj veoma opasnoj kockarskoj igri koja je do sada Srbiju već koštala oko milijardu evra. I sve to ispred nosa NBS kojoj je, valjda, posao da kontroliše rad banaka i postupanje po propisanim procedurama.

Desetine miliona evra zajmova deljeno je šakom i kapom, velikim i uglednim privrednicima sa veoma visokim ekonomskim, ali i političkim ugledom. Za uzvrat, kao zalog, polagali su, najčešće, teško naplativu imovinu. U upravljačkim telima banaka sedeli su ništa manje poznati ljudi iz sveta politike, pa i nauke. Većina i sa partijskim knjižicama stranaka na vlasti uz čiji su blagoslov na ta mesta i došli. Za takve „kadrove” konkursi ne postoje.

Sve na mestu, spolja gledano, ali banke odoše pod – led. Još neke se opasno ljuljaju, ali istorija se ne uči unapred. Gde je konstrukciona greška – pitaće neko?

Pa upravo u onome što se kod nas može nazvati „burazerskim bankarstvom” u kome se svi učesnici, po pravilu, ponašaju mimo elementarnih profesionalnih pravila.

Da su direktori ugašenih banaka radili po elementarnim bankarskim procedurama nijedan od tih njihovih „klijenata prijatelja” ne bi stigao u banci dalje od prvog šaltera za kredite ili saradnika u odeljenju za procenu rizika. Jednostavno – njihovi bilansi i reputacijski rizici bili bi dovoljni da im se pokažu izlazna vrata uz molbu – da više ne dolaze.

Iz tog našeg neprirodnog braka politike i ekonomije ništa dobro, naravno, nije moglo da se rodi. Banke su ulagale, obrtale, uglavnom tuđe pare, prisvajale profit, ali kada su zapale u nevolju – račun su ispostavile državi, odnosno njenim poreskim obveznicima.

Tako će biti i u ovom poslednjem slučaju sa Univerzal bankom. Za sve osigurane uloge do 50.000 evra država Srbija, odnosno Agencija za osiguranje depozita, mora da izdvoji oko 85 miliona evra. Zašto? Nije li i to deo rizika svakog od nas kada biramo banke kojima ćemo da poverimo novac? Jeste! Naravno. Ali postoji nešto što se zove poverenje u bankarski sistem. A ono – košta. Bez njega Srbija ne bi ovog časa imala osam milijardi evra na štednji. Druga je stvar što taj veliki kapital umešnije ne koristimo, ali to su pare s kojim se ni bogatije zemlje ne bi kockale.

I pošto je to tako, da je onda bilo ove pameti i iskustva, verovatno da ni američka administracija ne bi septembra 2008. ugasila svoje investicione banke, poput „Liman bradersa”, već bi učinila sve ono što je posle „prosutog mleka” uradila – masivnim državnim intervencijama oporavljala svoje bankarske, osiguravajuće i privredne gigante, ali koji sada svi odreda rade po novim, mnogo drugačijim, pravilima.

Svaka sličnost s nama je – nenamerna.