Буразерско банкарство

За непуне две године угашене су четири банке. Готово на исти начин. Потопили су их удруженим снагама „клијенти пријатељи” и руководства банака. Изнутра. Једни без других не би успели у тој веома опасној коцкарској игри која је до сада Србију већ коштала око милијарду евра. И све то испред носа НБС којој је, ваљда, посао да контролише рад банака и поступање по прописаним процедурама.

Десетине милиона евра зајмова дељено је шаком и капом, великим и угледним привредницима са веома високим економским, али и политичким угледом. За узврат, као залог, полагали су, најчешће, тешко наплативу имовину. У управљачким телима банака седели су ништа мање познати људи из света политике, па и науке. Већина и са партијским књижицама странака на власти уз чији су благослов на та места и дошли. За такве „кадрове” конкурси не постоје.

Све на месту, споља гледано, али банке одоше под – лед. Још неке се опасно љуљају, али историја се не учи унапред. Где је конструкциона грешка – питаће неко?

Па управо у ономе што се код нас може назвати „буразерским банкарством” у коме се сви учесници, по правилу, понашају мимо елементарних професионалних правила.

Да су директори угашених банака радили по елементарним банкарским процедурама ниједан од тих њихових „клијената пријатеља” не би стигао у банци даље од првог шалтера за кредите или сарадника у одељењу за процену ризика. Једноставно – њихови биланси и репутацијски ризици били би довољни да им се покажу излазна врата уз молбу – да више не долазе.

Из тог нашег неприродног брака политике и економије ништа добро, наравно, није могло да се роди. Банке су улагале, обртале, углавном туђе паре, присвајале профит, али када су запале у невољу – рачун су испоставиле држави, односно њеним пореским обвезницима.

Тако ће бити и у овом последњем случају са Универзал банком. За све осигуране улоге до 50.000 евра држава Србија, односно Агенција за осигурање депозита, мора да издвоји око 85 милиона евра. Зашто? Није ли и то део ризика сваког од нас када бирамо банке којима ћемо да поверимо новац? Јесте! Наравно. Али постоји нешто што се зове поверење у банкарски систем. А оно – кошта. Без њега Србија не би овог часа имала осам милијарди евра на штедњи. Друга је ствар што тај велики капитал умешније не користимо, али то су паре с којим се ни богатије земље не би коцкале.

И пошто је то тако, да је онда било ове памети и искуства, вероватно да ни америчка администрација не би септембра 2008. угасила своје инвестиционе банке, попут „Лиман брадерса”, већ би учинила све оно што је после „просутог млека” урадила – масивним државним интервенцијама опорављала своје банкарске, осигуравајуће и привредне гиганте, али који сада сви одреда раде по новим, много другачијим, правилима.

Свака сличност с нама је – ненамерна.