Uteče milijarda

Narodna banka Srbije juče je potvrdila ono što se poodavno zna – da su „naše banke s inostranim kapitalom” tokom prošle godine iz zemlje Srbije iznele nešto više od milijardu evra. Čije pare? Svi sumnjičavo vrte glavom. Ko zna? Možda su i naše, ali pitanje je koje, kada ih nemamo nego se zajmimo gde god stignemo. Sve kao u ovom divnom aforizmu: „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i odneli nam sve.” Neka, neka. Tu, ipak, nisu čista posla. Banke su se kod nas napljačkale i sada su rešile da taj plen iznesu. Crv sumnje radi svoje.

Šta ćemo mi bez tih para? Odakle im pravo da ih iznose? Zašto ih nisu uložile kod nas, kada nam je toliko potreban svaki evro? Da te „naše banke s inostranim kapitalom” nisu takve kakve jesu, mi ne bismo bili tu gde jesmo, zaduženi, a privreda bi procvetala?

Finansijska zavera na najvišem nivou. Odlivaju nam se tolike pare ispred nosa države, NBS i svih nas, nemih, osiromašenih građana. Ima li nam spasa? Teško, reklo bi se.

Banke nigde, a ponajmanje kod nas, nisu omiljene institucije. Kako „voleti” nekog ko ti traži da mu vratiš sve do poslednje uzajmljene pare, i to uz kamatu. Pa još i u tačno određeno vreme.

Ali, sva je prilika, da suština nije u tome. Naš narod je odavno rešio taj problem poslovicom da je „dug zao drug”. Problem je u nečem drugom. U našoj navici da problem vidimo tamo gde ga zapravo nema. Mnogi, kojima nije po volji što te banke iznose novac, iz svoje žablje perspektive neće da vide da one iznose svoj kapital koji su pre nekog vremena unele u Srbiju. Dežurnim sumnjalima nije smetalo kada su ga unosile. Možda je to čak i subverzivnija delatnost od pukog odnošenja „džakova punih naših para”. Ali sada kada ti „belosvetski bankari” hoće deo tih para da vrate tamo odakle je došao – e, to ne može.

Zašto? Jesmo li otvorili tržište za strane banke? Jesmo. I? To tržište, za nas, ovakve kakvi smo, ne može da radi dvosmerno. Nikako. Pare mogu da uđu, ali ne i da izađu.

Ipak, tu, kažu sumnjala, nisu čista posla. Zašto baš sada da nam izvlače kapital kada smo u krizi do guše? A odgovor je upravo u tome – u krizi smo. Strašnoj. Neomiljene banke ne mogu da zaposle svoj novac kod nas. A pošto ih svaki uneti evro košta, jer te pare imaju svoje vlasnike, koji od banaka očekuju kamatu, one moraju da ih prodaju na nekom drugom mestu koje je, verovatno, manje rizično i krizno nego mi. Kod nas svaki peti odobreni kredit dužnici ne mogu da vrate. Zarobljene su silne milijarde dinara. Je li to preporuka bankama da sa svojim parama „ostanu ovde”? Naravno da nije.

Kamo sreće da je naša privreda u usponu. Da pravi fabrike, puteve, železnice, kanale… Da sve vri od investicija. Još kako bi se našle banke da to podrže svojim kapitalom, koga, iskreno, i sada imaju sasvim dovoljno, ali na našu i njihovu nevolju – nemaju kome da ga prodaju. To je naša muka, a ne to što pojedine banke iznose slobodan deo svog kapitala.