Portret bez rama: Nada Macura

Mnogima bi srce zastalo kada bi saznali da se nepoznata naoružana osoba raspituje za njih. Nadi Macuri, portparolki beogradske Hitne pomoći, vitalni organ kao da nije ni zaigrao kad je sredovečni muškarac u četvrtak, umesto sa uputom, noseći „zolju”, upao u ovu medicinsku ustanovu i tražio pregled kod nje.

Nije to otud što je dr Macura kardiolog, pa ume sa srcem, niti zato što u tom trenutku nije bila na poprištu incidenta. Jednostavno, čuvši za ceo slučaj, ona je rekla da joj je žao napadača i da bi ga pregledala da je bila tu. Tako je po ko zna koji put ispoljila njoj svojstvenu mešavinu profesionalizma i humanosti. Kao da ni pomislila nije šta bi moglo da se desi da je „zolja” kojim slučajem bila napunjena a ona prisutna kraj onog što ju je uneo...

Ta njena izjava paradigma je Macurine požrtvovanosti vidljive i u njenom radu. Da bi od ranog jutra informisala Beograđane, svakog jutra ustaje u pola četiri. Kako bi izašla u susret novinarima, zaboravlja na radno vreme i u svakom trenu dostupna je poslenicima žurnalističke struke.

Najpoznatija lekarka u Srbiji je verovatno prvi doktor koji posredstvom radija i TV-a na svakom razumljiv način svima nama govori o tome kako treba da čuvamo svoje zdravlje. Zato je vole i sugrađani, koji su Macuri odavno dodelili status hodajuće legende prestoničke mitologije, potvrđen u benignim kletvama poput „Dabogda te Macura jutrom pominjala”, aforizmima kao „Čemu čovek da se Nada Macura” ili u nezvaničnom „rimejku” naziva filma „Od sumraka do svitanja”, alijas: „Od Nade Macure do Milke Canić”. Apropo incidenta sa „zoljom”, poslednji štos lansirao je satirični „Njuz net” naslovom: „Nada Macura poručila naoružanim sugrađanima da se slojevito obuku kad krenu napolje”.

Naposletku, reč-dve i o biografiji portparolke Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć, kako glasi njena (a)pozicija u celosti. Rođena je 1948. godine u Vrdniku. Završila je Medicinski fakultet u Beogradu. Radila kao lekar u Kragujevcu, Smederevskoj Palanci i potom u beogradskoj Hitnoj pomoći. Bila je urednik medicinskog časopisa „Halo, 94”. Iza sebe ima jedan brak. Kaže da u retkim trenucima slobodnog vremena voli da šeta pored reke, gaji cveće i brine o životinjama, kao i da čita modne časopise i putuje po Srbiji. Dobila je priznanje „Naj Beograđanka”, a bila je i u najužem izboru za „Oskar popularnosti” za ličnost godine. Što se onih kojima se obraća tiče, za njih je najveća „premija” kad se uključi u jutarnji program i saopšti rečenicu zbog koje nam je nekako svima lakši dan: „Noć u Beogradu protekla je mirno”.

Dimitrije Bukvić