Портрет без рама: Нада Мацура

Многима би срце застало када би сазнали да се непозната наоружана особа распитује за њих. Нади Мацури, портпаролки београдске Хитне помоћи, витални орган као да није ни заиграо кад је средовечни мушкарац у четвртак, уместо са упутом, носећи „зољу”, упао у ову медицинску установу и тражио преглед код ње.

Није то отуд што је др Мацура кардиолог, па уме са срцем, нити зато што у том тренутку није била на попришту инцидента. Једноставно, чувши за цео случај, она је рекла да јој је жао нападача и да би га прегледала да је била ту. Тако је по ко зна који пут испољила њој својствену мешавину професионализма и хуманости. Као да ни помислила није шта би могло да се деси да је „зоља” којим случајем била напуњена а она присутна крај оног што ју је унео...

Та њена изјава парадигма је Мацурине пожртвованости видљиве и у њеном раду. Да би од раног јутра информисала Београђане, сваког јутра устаје у пола четири. Како би изашла у сусрет новинарима, заборавља на радно време и у сваком трену доступна је посленицима журналистичке струке.

Најпознатија лекарка у Србији је вероватно први доктор који посредством радија и ТВ-а на сваком разумљив начин свима нама говори о томе како треба да чувамо своје здравље. Зато је воле и суграђани, који су Мацури одавно доделили статус ходајуће легенде престоничке митологије, потврђен у бенигним клетвама попут „Дабогда те Мацура јутром помињала”, афоризмима као „Чему човек да се Нада Мацура” или у незваничном „римејку” назива филма „Од сумрака до свитања”, алијас: „Од Наде Мацуре до Милке Цанић”. Апропо инцидента са „зољом”, последњи штос лансирао је сатирични „Њуз нет” насловом: „Нада Мацура поручила наоружаним суграђанима да се слојевито обуку кад крену напоље”.

Напослетку, реч-две и о биографији портпаролке Градског завода за хитну медицинску помоћ, како гласи њена (а)позиција у целости. Рођена је 1948. године у Врднику. Завршила је Медицински факултет у Београду. Радила као лекар у Крагујевцу, Смедеревској Паланци и потом у београдској Хитној помоћи. Била је уредник медицинског часописа „Хало, 94”. Иза себе има један брак. Каже да у ретким тренуцима слободног времена воли да шета поред реке, гаји цвеће и брине о животињама, као и да чита модне часописе и путује по Србији. Добила је признање „Нај Београђанка”, а била је и у најужем избору за „Оскар популарности” за личност године. Што се оних којима се обраћа тиче, за њих је највећа „премија” кад се укључи у јутарњи програм и саопшти реченицу због које нам је некако свима лакши дан: „Ноћ у Београду протекла је мирно”.

Димитрије Буквић