Psihologija humanosti

Kada neko pati, ljudi na to mogu da imaju različite emocionalne reakcije: saosećanje, ravnodušnost, zadovoljstvo. Kako će neko da reaguje na tuđu patnju zavisi od toga šta misli o pojedincu ili grupi koja pati. Ako misli da su to dobri ljudi, on će da saoseća sa njima, ako su mu nevažni – biće ravnodušan, a ako misli da su to loši, zli ljudi (neljudi) – može da oseti zadovoljstvo. Saosećanje je znak postojanja prijateljskog odnosa prema drugome, a izostanak saosećanja ili, čak, zluradost, znak je da je odnos neprijateljski. Ljudi saosećaju sa onima u kojima takođe vide ljude. Zato se ovakav odnos i naziva čovečnost, humanost, čovekoljublje.

Retki su ljudi koji sami za sebe ne misle da su dobri ljudi. Zato nije iznenađujuće da je to koliko će neko da misli o nekim drugim ljudima da su dobri povezano sa tim koliku sličnost vidi između sebe i njih. Razlog za to je što ljudi koriste iste kriterijume da bi sebe ili nekog drugog ocenili kao dobrog. Stepen saosećajnosti sa drugima povezan je sa stepenom poistovećivanja sa njima. Što neko više u drugima prepoznaje sebe i svoje voljene, to više saoseća i više želi da pomogne. Osoba koja se identifikuje zamišlja kako bi joj bilo da se njoj događa ona situacija u kojoj je drugi, tako da doživljava emociju koju pretpostavlja da je drugi doživljava. Ovo empatijsko iskustvo je pokreće na akciju pomaganja.

Kada je napadnuta spolja, svaka zajednica kao organizovana grupa zbija redove, pojačava unutrašnju koheziju da bi se odbranila od agresije. Da bi se zajednica zaštitila ne samo da prestaju unutrašnja neprijateljstva, već raste i solidarnost članova zajednice, a iz osećanja pripadnosti se rađa dužnost da se pomogne.

Da bi nečija identifikacija i saosećajnost bili zaista pretočeni u akciju pomaganja, potrebno je da se ispune još dva uslova. Prvi je da osoba sebe ne doživljava takođe kao žrtvu. U tom slučaju ona može da uđe u ulogu spasioca. Drugi je da osoba procenjuje da jeste u stanju da pruži pomoć – da jeste u stanju da se suprotstavi negativnoj sili ili da pomogne žrtvama. Pre petnaest godina ljudi u Srbiji su takođe pokazali veliku solidarnost i to bez obzira na političku pripadnost. Ali to nije bilo tako vidljivo kao što je to bilo u slučaju ugroženosti od katastrofalnih poplava. Pojedinac 1999. nije video načina da se suprotstavi delovanju bombi i raketa. Ali kada su nas ugrozile poplave pojedinac je shvatio da ima moć da pomogne: od spasavanja ljudi iz bujice, preko popravki nasipa, preko slanja humanitarne pomoći do volonterskog pružanja psihosocijalne pomoći. Masovna solidarnost je mnoge iznenadila, jer su u proteklim decenijama izgradili sasvim drukčiju sliku o nama. Katastrofa je pokazala da se polako vraćamo sami sebi.