Let iznad privatizacije

Let Ivane Španović na Evropskom prvenstvu u Cirihu, dug 6,81 metar, obeležio je leto u kojem su mnogi naši klubovi u fudbalu i košarci, pa i oni najveći, kao glavni plan u novoj sezoni zacrtali: kako preživeti!? Njeni naredni letovi, od kojih će neki bez sumnje biti duži od sedam metara, sigurno neće zavisiti od privatizacije, političke klime ili bilo kakvih „burazersko-poslovnih” odnosa, kako se kod nas naziva postupak kojim se nekom udruženju građana obezbeđuje pravo prečeg finansiranja iz džepova poreskih obveznika. Za razliku od sporta u kojem se godišnje obrnu milioni evra, a koji je sada došao do kritične tačke: ovako više ne ide, a kako može i kako će biti, saznaćemo uskoro…

Državi se polako vraća ulaganje u „male sportove” koji će imati njenu značajnu podršku i u budućnosti, kako najavljuje ministar omladine i sporta Vanja Udovičić – pogotovo kad su u pitanju reprezentacije i učestvovanja na velikim međunarodnim takmičenjima, dok će suvim profesionalcima biti ostavljeno da sami dokažu zašto se tako nazivaju.

Zato Ivana Španović, Asmir Kolašinac, Emir Bekrić, sestre Moldovan, Velimir Stjepanović i ostali poput njih ne moraju da brinu o dolazećoj privatizaciji, jer će svojim odličnim rezultatima nastaviti da finansiraju sami sebe (prema kategorizaciji sportova i sportista dobijaju nemale pare za naše prilike, a za medalje ih očekuju zakonom predviđene novčane nagrade i nacionalna sportska priznanja – doživotne „penzije” od navršene 40. godine).

Pošto će javna preduzeća po slovu zakona morati da izađu iz „velikog sporta” (biznisa u sportu), jasno je da će njegova budućnost zavisiti pre svega od budućih vlasnika.

A što se tiče dugogodišnjeg državnog ulaganja u profesionalni sport – mislimo tu pre svega na najveće klubove u najvećim sportovima – efekti su više nego očigledni. Stotine klubova su na ivici egzistencije. Mnogi od njih su osakaćeni upravo velikom brigom lokalnih i državnih autoriteta. Došao je trenutak kad ti dugovi nisu više fiktivni i nisu ničiji. Kad je reč o „pokretnoj” imovini, recimo, Fudbalski klub Partizan ima dug neznatno veći od kapitala u igračima, što znači da bi prodajom svih fudbalera mogao da bude nešto iznad nule, dok Crvena zvezda duguje tri puta više nego što ima u svlačionici. Za njih bi olakšavajuća okolnost bila ako se ispostavi da država ima svoj kapital u njima (svi klubovi u svim sportovima prijavili proteklih meseci svoju imovinu, podaci se obrađuju u ministarstvu), jer bi samim tim i preuzela deo njihovih dugova.

Decenijama se država gurala u fudbal i košarku, a bila neuhvatljiva za „male sportove”. Danas se vlast sve češće slika sa „malima”, jer oni proslavljaju zemlju, ne koštaju mnogo, a i nema ih u aferama koje svakodnevno pune novinske stupce.