„Sestre po oružju” pričaju o besmislu rata

„Sestre po oružju” naziv je predstave nastale kao plod saradnje novoosnovanog beogradskog „Hleb teatra” i pozorišta „Ake Ake” iz Danidina s Novog Zelanda, a koja će se baviti ulogom žena u Prvom svetskom ratu. Beogradska premijera je zakazana za 24. septembar u okviru 48. Bitefa, odnosno programa Bitef polifonija.

Predstava se radi na osnovu eseja u pokretu „Priče hleba i krvi” autorke Sanje Krsmanović Tasić, koji istražuje herojstva žena u Velikom ratu i njene prabake Sofije Jovanović, s posebnim osvrtom na boravak i požrtvovanost žena, medicinskog osoblja s dalekog Novog Zelanda i Australije na Balkanu. Tekst, dramaturgiju i režiju zajedno potpisuju Sanja Krsmanović Tasić i Novozelanđanka Džesika Laton, a uz njih dve igraju i Ris Laton, Anastasia Tasić i Jugoslav Hadžić, koji je i komponovao muziku. U predstavi će biti korišćeni i tekstovi Antonija Đurića, Rebeke Vest, Kemala Ataturka, kao i Kodeks japanskog samuraja iz 14. veka. Umetnici s Novog Zelanda tokom boravka u Beogradu držaće radionice maorskih igara i muzike. Posle Bitef polifonije, predstava „Sestre po oružju” putuje u Novi Sad, gde će biti izvedena na sceni Pozorišta mladih. Već u oktobru članovi „Hleb teatra” uzvratiće posetu svojim kolegama na Novom Zelandu gde imaju zakazana gostovanja na festivalima u Danidinu i Nelsonu, a za 2015. godinu učešće i na Edinburškom festivalu.

Sve je, ipak, kako saznajemo, krenulo mnogo ranije, odnosno 1999. godine, kada je i došlo do poznanstva Džesike Laton i Sanje Krsmanović Tasić, koja je kao tadašnja članica trupe „Dah teatar” gostovala na Novom Zelandu s predstavom „Slučaj Helen Keler”. Džesika Laton je gledala ovu predstavu i poželela da jednoga dana glumi sa Sanjom Krsmanović Tasić na sceni.

– To se i ostvarilo. Ostale smo sve ove godine u kontaktu, dopisivale se, da bi Džesika Laton saznala za moju predstavu „Priča hleba i krvi”, koja se pretežno bavi pričama iz Prvog svetskog rata, i koja se tiče mojih predaka. Reč je o mom pradedi Čedomiru Popoviću, koji je poginuo sa 27 godina, a pre svega o velikoj heroini, beogradskoj maturantkinji Sofiji Jovanović, koja se borila i u balkanskim i kasnije u Prvom svetskom ratu i koja je za svoju hrabrost i junaštvo osvojila 11 medalja. U međuvremenu, Fond za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata Ministarstva kulture Novog Zelanda objavio je konkurs za proslavu ovog jubileja. Džesika i ja došle smo tim povodom na ideju da napravimo zajednički projekat. Konkurisale smo i dobile sredstva. Finansijski nas je pomoglo i Ministarstvo kulture Republike Srbije – kaže Sanja Krsmanović Tasić i otkriva pojedinosti vezane za predstavu „Sestre po oružju”:

Sanja Krsmanović Tasić u predstavi „Sestre po oružju” (Foto Hleb teatar)

– Na pozornici se sreću narednik Sofija Jovanović, heroina balkanskih i Prvog svetskog rata i doktorka Džesika Skot, prva žena ratni hirurg s Novog Zelanda, koja je lečila srpske vojnike na početku rata, u Kragujevcu i Vrnjačkoj Banji. Među mnogobrojnim likovima su i maorski vojnici, koji su se zajedno s „belim” vojnicima trupa Australije i Novog Zelanda borili u našem delu sveta, mnogi od njih žrtvujući živote u ponekad loše vođenim bitkama, postajući „topovsko meso” i brojka u vojnim statistikama. Za njihove majke i porodice u postojbini oni ostaju doživotna rana, kao i za hiljade srpskih porodica koje su izgubile svoje bližnje.

Predstava „Sestre po oružju” bavi se neobičnim ljudskim sudbinama, dalekim kulturama koje su se srele na našem području, ogromnim razlikama u običajima i navikama, ali i zajedničkim osobinama hrabrosti, požrtvovanja i humanosti. Ispričana je kroz ženski rukopis i ukazuje, pre svega, na besmisao rata, na njegovu strahotu i nakaznost, uz veličanje pojedinačnih primera plemenitosti i čovečnosti i prikazivanje ličnih sudbina isprepletanih u kovitlacu svetskih dešavanja.

Likovi iz tog perioda na sceni su, kako saznajemo, u dijalogu s akterima predstave, umetnicima 21. veka. Glavna heroina je Sofija Jovanović, rođena Beograđanka, čiji je otac bio kasapin iz Vasine ulice. Kada je maturirala, Sofija je odlučila da se bori u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Prijavila se kao žena, i uz veliku upornost bila primljena u dobrovoljce.

– Već u prvim borbama u kojima je učestvovala Sofija je pokazala veliku hrabrost, ali i požrtvovanost i humanost, posebno u odnosu na ranjenike, koje je odbijala da ostavi na bojnom polju. Njeno ratničko ime je bilo Sofronije. Prve medalje Sofija je dobila u balkanskim, posle toga se borila i u Prvom svetskom ratu. Posle rata se udala za mog pradedu Tihomira Krsmanovića i živela skromno u maloj kući na Zvezdari, ne glorifikujući svoju slavu i prošlost. Bila je prava beogradska dama, umrla je 1979. godine i sahranjena uz vojne počasti na Novom groblju u Beogradu – priča Sanja Krsmanović Tasić.