Kič između sveta i palanke

Može li kič da bude plemenit? Potvrdan odgovor na ovo pitanje daje umetnost Predraga – Peđe Neškovića (1938), koji svoju fasciniranost trivijalnošću više od pet decenija pretvara u umetnički izraz. O stvaralaštvu i razvojnom putu Peđe Neškovića, koji je 2008. dobio i „Politikinu” nagradu „Vladislav Ribnikar” za najbolju izložbu, objavljena je u izdanju kolekcije „Vujičić” luksuzna studiozna monografija na više od 380 strana, iz pera istoričara umetnosti Branislava Dimitrijevića.

Naslovljena je „Ovo nikad nije bilo”, a predstavljena preksinoć u galeriji „Ozon” u okruženju više od 500 najrazličitijih zidnih časovnika koje je Nešković godinama skupljao. Deo ove kolekcije videli smo i na jubilarnom 50. Oktobarskom salonu 2009.

Ima tu raznih primeraka – sat sa neizbežnom Mona Lizom, sat računaljka, časovnici sa religioznom pozadinom, mnogobrojni reklamni satovi socijalističkih firmi kao primer lošeg dizajna.

Sakuplja ih od devedesetih godina 20. veka, ali, kako nam je rekao, i među njima pravi selekciju kad ih izlaže. Šta god da je njen sadržaj, ova kolekcija zavređuje da se nađe u zbirci nekog muzeja.

„Pojava Peđe Neškovića na umetničkoj sceni pre više od 50 godina stavlja se u kontekst sveukupnog civilizacijskog preokreta, to jest zalaska posleratnog modernizma i procvata medijske, potrošačke kulture”, kaže Ješa Denegri, recenzent monografije.

U tom kontekstu nastao je američki i i britanski pop-art.

„U odnosu na američki, Neškoviću je čini se, bliži bio evropski, odnosno britanski pop-art koji se pojavljuje sa umetnicima okupljenim oko ’Independent Group’ još sredinom pedesetih, a potom i sa nizom slikara koji deluju od kraja pedesetih godina, kao što su Piter Blejk, Ričard Hamilton, Dejvid Hokni, Piter Filips...”, piše Branislav Dimitrijević.

A Peđa Nešković nam je jednom ispričao da je upoznao slavnog Dejvida Hoknija u njegovom ateljeu:

„Zajedno smo izlagali u galeriji ’Grabovski’ na londonskom Lester skveru. Dejvid Hokni je sin nekog rudara i tada je nosio zlatnu čačkalicu obešenu oko vrata. Jedna čarapa mu je crvena, druga zelena, a stan uređen kao što bi bio uređen stan moje bake!”

Vaspitavao je Nešković svoju umetničku ličnost i na američkom ekspresionizmu i uzore nalazio u delima Rotka, Klajna, Gastona, Poloka… Iz čitaonice ambasade SAD kaže nije izlazio jer su imali svakojake knjige i časopise, a otkrio nam je da je odatle ukrao monografiju Roberta Raušenberga!

Pored toga što je bio pod uticajem svetskih trendova, Peđa Nešković je, kaže Branislav Dimitrijević, uspeo da uspostavi neku vrstu dijalektičke ravnoteže između tih trendova i naše, lokalne priče. Njegova umetnost je pokušaj da se izađe na kraj sa tom nemogućom dijalektikom,  odnosom između onoga što je Radomir Konstantinović nazvao palanka i onoga što je svet. „To je komplikovan odnos jer koliko ima palanke u svetu toliko ima sveta u palanci”, kaže Branislav Dimitrijević.

Nešković je 1969, baš kada je i objavljena prva verzija „Filozofije palanke”, naslikao portret svog prijatelja Konstantinovića kao vrstu „psihodeličnog kaligrama u kom sličice (umesto reči) postaju elementi figure”.

Branislav Dimitrijević podseća da je Radomir Konstantinović posvetio jedan svoj tekst Neškovićevom radu, u kome je otvorio pitanje da li je njegova igra sa kičom i šundom tek jednostavno samo oblik ironičnog revolta prema institucionalizovanoj umetnosti...

Kritičari kažu da je sredinom šezdesetih godina slikarstvo Peđe Neškovića u trenutku zbunilo publiku svojim specifičnim govorom.

Zbunjuje širi auditorijum verovatno i danas, između ostalog i zato jer je uspeo da kreira umetnost od onih stvari, koje je bar na prvi pogled ne čine.

M. Đorđević