Кич између света и паланке

Може ли кич да буде племенит? Потврдан одговор на ово питање даје уметност Предрага – Пеђе Нешковића (1938), који своју фасцинираност тривијалношћу више од пет деценија претвара у уметнички израз. О стваралаштву и развојном путу Пеђе Нешковића, који је 2008. добио и „Политикину” награду „Владислав Рибникар” за најбољу изложбу, објављена је у издању колекције „Вујичић” луксузна студиозна монографија на више од 380 страна, из пера историчара уметности Бранислава Димитријевића.

Насловљена је „Ово никад није било”, а представљена прексиноћ у галерији „Озон” у окружењу више од 500 најразличитијих зидних часовника које је Нешковић годинама скупљао. Део ове колекције видели смо и на јубиларном 50. Октобарском салону 2009.

Има ту разних примерака – сат са неизбежном Мона Лизом, сат рачунаљка, часовници са религиозном позадином, многобројни рекламни сатови социјалистичких фирми као пример лошег дизајна.

Сакупља их од деведесетих година 20. века, али, како нам је рекао, и међу њима прави селекцију кад их излаже. Шта год да је њен садржај, ова колекција завређује да се нађе у збирци неког музеја.

„Појава Пеђе Нешковића на уметничкој сцени пре више од 50 година ставља се у контекст свеукупног цивилизацијског преокрета, то јест заласка послератног модернизма и процвата медијске, потрошачке културе”, каже Јеша Денегри, рецензент монографије.

У том контексту настао је амерички и и британски поп-арт.

„У односу на амерички, Нешковићу је чини се, ближи био европски, односно британски поп-арт који се појављује са уметницима окупљеним око ’Independent Group’ још средином педесетих, а потом и са низом сликара који делују од краја педесетих година, као што су Питер Блејк, Ричард Хамилтон, Дејвид Хокни, Питер Филипс...”, пише Бранислав Димитријевић.

А Пеђа Нешковић нам је једном испричао да је упознао славног Дејвида Хокнија у његовом атељеу:

„Заједно смо излагали у галерији ’Грабовски’ на лондонском Лестер скверу. Дејвид Хокни је син неког рудара и тада је носио златну чачкалицу обешену око врата. Једна чарапа му је црвена, друга зелена, а стан уређен као што би био уређен стан моје баке!”

Васпитавао је Нешковић своју уметничку личност и на америчком експресионизму и узоре налазио у делима Ротка, Клајна, Гастона, Полока… Из читаонице амбасаде САД каже није излазио јер су имали свакојаке књиге и часописе, а открио нам је да је одатле украо монографију Роберта Раушенберга!

Поред тога што је био под утицајем светских трендова, Пеђа Нешковић је, каже Бранислав Димитријевић, успео да успостави неку врсту дијалектичке равнотеже између тих трендова и наше, локалне приче. Његова уметност је покушај да се изађе на крај са том немогућом дијалектиком,  односом између онога што је Радомир Константиновић назвао паланка и онога што је свет. „То је компликован однос јер колико има паланке у свету толико има света у паланци”, каже Бранислав Димитријевић.

Нешковић је 1969, баш када је и објављена прва верзија „Филозофије паланке”, насликао портрет свог пријатеља Константиновића као врсту „психоделичног калиграма у ком сличице (уместо речи) постају елементи фигуре”.

Бранислав Димитријевић подсећа да је Радомир Константиновић посветио један свој текст Нешковићевом раду, у коме је отворио питање да ли је његова игра са кичом и шундом тек једноставно само облик ироничног револта према институционализованој уметности...

Критичари кажу да је средином шездесетих година сликарство Пеђе Нешковића у тренутку збунило публику својим специфичним говором.

Збуњује шири аудиторијум вероватно и данас, између осталог и зато јер је успео да креира уметност од оних ствари, које је бар на први поглед не чине.

М. Ђорђевић