Sa fronta se vratio svaki sedmi

Vojna bolnica u Nišu delila je sudbinu svog naroda i svoje vojske. Skoro svi događaji na istoku i jugoistoku Srbije u poslednjih 136 godina, posebno oni iz perioda Prvog svetskog rata, dovode se u vezu i sa Stalnom moravskom (niškom) vojnom bolnicom, kako se zvala početkom 20. veka. U Velikom ratu ova zdravstvena i vojnomedicinska ustanova zbrinjavala je ranjene i bolesne srpske vojnike i civile, a, poštujući sve međunarodne konvencije i načela humanog poziva svojih lekara i ostalog osoblja, sa velikom odgovornošću brinula je često i o pripadnicima neprijateljskih vojnih snaga. 

– Tokom rata u ovoj ustanovi je radilo 1.889 medicinskih i nemedicinskih radnika. Na samom početku ratnih sukoba u njoj je bilo 988 zaposlenih. Odmah posle cerske i kolubarske bitke, kada je ogroman priliv ranjenika bio u bolnici u Valjevu i ostalim mestima na zapadu Srbije, naročito nakon preseljenja ratne prestonice Srbije iz Beograda u Niš, svi zaposleni u niškoj bolnici bili su angažovani na zbrinjavanju stradalih u ratnim okršajima. Na veliku nesreću, sa ranjenicima u ove krajeve naše zemlje, u Niš i bolnicu stigla je i epidemija pegavog tifusa. Od pegavca je krajem jeseni i početkom zime 1914. i u prvim mesecima 1915. godine dnevno umiralo između 50 i stotinu ljudi. Udar epidemije bio je u martu i aprilu druge ratne godine kada je bilo najteže – dnevno je umiralo čak i po 500 obolelih od tifusa… Epidemija je posle naređenja o formiranju mešovitog veća za suzbijanje tifusa zaustavljena, ali je ova bolnica tada zadobila veliki gubitak – od posledica pegavog tifusa preminuo je tadašnji upravnik pukovnik dr Jevgenij Bronovački – kaže sadašnji upravnik ustanove dr Radiša Vitas.

Na ulazu u Vojnu bolnicu lekari i osoblje bolnice podigli su u najtežim uslovima poseban spomenik-piramidu, kako bi ostao trajan znak i večno sećanje na sve preminule od pegavog tifusa, ali i stradale pripadnike srpske vojske i civile na početku Velikog rata. Ovaj spomenik stoji i danas na istom mestu.

Prateći svoju vojsku i srpski narod, Stalna moravska niška bolnica krenula je na svoj najteži put posle evakuacije iz Niša pred naletom bugarske vojske krajem 1915. godine. Preko Prokuplja i Podujeva stigla je do Prištine, a nastavljajući dalje preko Peći i Prizrena uspešno je prešla i prebrodila jedan od najtežih planinskih prevoja Čakor i dokopala se Skadra. Odatle bolnica brodovima odlazi sa svojom vojskom na Krf, priča dr Vitas:

– Prvi zadatak na Krfu bio je osposobljavanje osoblja bolnice, lekara i saradnika za rad, jer je i među njima bilo mnogo obolelih i nemoćnih. Odmah zatim prionulo se na lečenje iscrpljenih srpskih vojnika. Tokom 1916. naredbom Generalštaba Srpske armije formiraju se privremene i manje bolnice iz našeg sastava koje rade u sklopu savezničkog vojnog saniteta. Deo naše bolnice te iste godine, sa vojskom, brodovima odlazi za Solun. Bez ijednog dana prekida radilo se na zbrinjavanju pripadnika srpskih, ali i savezničkih snaga.

Dve godine kasnije, 1918. kada je probijen Solunski front, kolektiv Niške vojne bolnice raspoređen je po jedinicama srpske vojske i polako se vraća u otadžbinu. Ponovo je kao jedinstvena celina naša ustanova postala prava vojna bolnica u Dragomancima, na jugu Makedonije na putu povratka za Srbiju. U svoju ustanovu u Nišu sredinom jeseni iste godine stiže 280 pripadnika bolnice, znači tek svaki deveti je preživeo i počeo ponovo da radi tamo gde je bio pre početka rata.

Strane vojnosanitetske misije, koje su sarađivale sa Stalnom moravskom niškom bolnicom i na njenom putu kroz Crnu Goru, Albaniju i Grčku do povratka u Niš u periodu Velikog rata bile su brojne. Ipak njihova uloga nije dokraja ispitana… Veruje se da postoje zapisi i zvanična dokumenta koja nisu ugledala svetlost dana i da su u arhivama vojnih saniteta i komandi armija saveznika u Velikom ratu. Jednoj od tih misija, ruskoj, Vojna bolnica, grad Niš i Udruženje potomaka oslobodilačkih ratova u Nišu odužili su se pre nekoliko dana – postavili su spomen-ploču odmah pored spomenika-piramide. Na dva jezika, srpskom i ruskom, ispisana je zahvalnost za zajedničko i veliko herojstvo lekara i medicinskog osoblja Stalne moravske i Ruske carske poljske vojne bolnice, koja je prva pritekla u pomoć srpskim medicinarima na početku Velikog rata, već u jesen 1914. godine.