Opomena sa Ade Huje

Svojevremeno, davno to beše, kada je moj otac dobio generalski čin, onako ponosno sam mu u šali rekao: „To što si ti postao general nije ništa u odnosu na to što sam ja sada postao – generalsko dete.”

I zaista, u ta vremena generalska deca su bila „na ceni”.

Titulu „tatinih sinova i kćeri” u proteklim godinama „demokratije i tranzicije” preuzeli su mlađani potomci novopečenih bogataša, ljudi koji su pare zaradili preko leđa običnog sveta, a fakultetske diplome stekli lakše nego što je redovnim putem moguće doći do – zdravstvene knjižice.

Dodaću još jednu ličnu priču: u vreme kada sam imao svega tri godine, jedan dečak iz komšiluka naneo mi je nepopravljivu fizičku povredu koja je u mnogome odredila moj dalji život. Ali, pošto je bio maloletan, umesto njega u zatvoru je završio njegov otac.

Iz tog svetla gledano, nedavna tragedija kod Ade Huje samo je surovo podsećanje na šokantne promene kroz koje prolazi naše društvo.

Kada jedan roditelj „ljubav prema detetu” ispoljava tako što mu kupi automobil vredan desetine hiljada evra on, u stvari, pere ruke od uloge vaspitača. I to u za dete najdelikatnijim godinama.

Nema sumnje da će se povodom tragedije kod Ade Huje javiti svi mogući psiholozi i sociolozi s kojekakvim teorijama. Nema sumnje ni to da će većina njih ulogu roditelja svesti na rutinsku. A upravo to je troje dece odvelo u smrt, a vozača kobnog automobila najverovatnije u zatvor.

Sigurno je da otac mlađanog vozača neće samo mahnuti rukom, ali sigurno je i to da ovaj primer neće osvestiti ostale roditelje iz njegovog miljea. „To se ipak dešava drugima”, pomisliće.

Ostaje nam da, ne daj bože, sačekamo neku sledeću tragediju i ponovo sazovemo psihologe i sociologe.