Autoritarno vaspitanje

Drugi od tri vaspitna stila koje je opisala dr Dajana Baumrind jeste autoritarni. Ukoliko pođemo od toga da je deci za pravilan razvoj potrebno da im roditelji pružaju i ljubav i disciplinu, autoritarno vaspitanje se svodi na disciplinovanje bez pokazivanja ljubavi. To ne znači da ovi roditelji ne vole svoju decu, već da koriste jedan vaspitni psihološki trik kojim postižu dečju poslušnost. Oni ne pokazuju ljubav deci kako bi ona zbog straha od gubitka roditeljske ljubavi bila dodatno motivisana da ugađaju roditeljima. Odatle izreke: Koga se hvali – toga se kvari; Decu treba ljubiti samo kada spavaju; i slične.

Malom detetu je najvažnije da li ga roditelji vole i prihvataju. Ako ne dobija potvrde da jeste voljeno i prihvaćeno, ono se nalazi u stalnom stanju straha od odbacivanja. Posledica ovog straha je da je dete veoma poslušno kako bi pokazalo roditeljima da zaslužuje njihovu ljubav. Iako se trudi, ono ne dobija znakove roditeljske ljubavi ni kada ostvari neki uspeh. Umesto da ga tada pohvale, roditelji mu govore da je dati uspeh nešto normalno, ili ga, čak, kritikuju što nije ostvarilo još veći uspeh.

Posledica autoritarnog vaspitanja je „sindrom preterano socijalizovanog deteta”: skromno dete, sa veoma razvijenim radnim navikama, usmereno na rad i postignuće. Kada roditelji detetu izražavaju ljubav, poručuju mu da je vredno ljudsko biće na osnovu čega ono formira pozitivnu sliku o sebi i svojoj vrednosti. A kada roditelji stalno izbegavaju da izraze ljubav, dete nije sigurno da li ono zaista vredi. Da bi dokazalo da vredi, ono se stalno veoma trudi da ispuni roditeljska očekivanja i „zasluži” ljubav.

Ovako vaspitana deca izrastaju u ličnosti koje su veoma uređene i dobro organizovane, usmerene ka postignućima, veoma radne, sklone perfekcionizmu, često u funkciji ugađanja drugim ljudima. Iako su ovi ljudi veoma produktivni tokom odraslog života, njihov skriveni problem je loša slika o sebi i nedostatak samopoštovanja. U slučaju neuspeha, počinju sebe da preziru, tako da se pojavljuje sklonost ka raznim neurozama, depresiji i samodestrukcijama.

Upravo je psihoterapija autoritarno vaspitanih osoba pokazala koliku štetu za osećanje lične vrednosti može da napravi neizražavanje ljubavi detetu. To je dovelo do toga da mnogi zapadnu u suprotnu grešku i da permisivno, popustljivo vaspitavaju, svodeći vaspitanje na izražavanje ljubavi. Često su upravo autoritarno vaspitani roditelji ti koji permisivno vaspitavaju sledeću generaciju.

Da podsetimo da izraz „autoritarno” nema isto značenje kao „autoritativno”, jer se ne odnosi na zdrav odnos podređivanja stvarnom autoritetu, već na jednu vrstu poniznosti. Autoritativno vaspitanje je treći stil o kojem će biti reči.