A baba se češlja

Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić počeo je sa sprovođenjem scenarija najavljenog krajem prošle godine. Nerado je, kako se čini, ali ipak odlučno, u dva koraka povećao referentnu kamatnu stopu na 10,75 procenata. I tu, kako je takođe obećao, neće stati. Inflatorni i politički pritisci su toliko jaki da on nema druge. Mora da podiže osnovnu kamatu, a time, indirektno, da poskupljuje bankarske pozajmice. Koje moraju da plate – a ko bi drugi nego privreda i građani.

Privreda će se manje zaduživati, a to znači i ređe graditi, otvarati pogone i radna mesta, kresaće i poskupljivati poslovnu i proizvodnu aktivnost. Sa svakim novim, višim procentom osnovne kamate malaksavaće industrijska a time i ukupna privredna aktivnost.

Svikli da se zadužuju po bilo kojoj ceni, građani će morati da se dobro preračunaju i još jednom porazmisle pre nego što potpišu menicu sa onim čuvenim „priznajem”. Problem nije samo u paprenim bankarskim kamatama već i u onome što se iza brda valja – kursu dinara kao tempirnoj bombi. Nema zajma koji nije vezan za deviznu klauzulu. Sa svakom parom obezvređenog dinara preostali dug raste.

Mada se NBS izvukla iz menjačkih poslova, ne može joj biti svejedno, kao što je bilo u četvrtak 7. februara, šta se događa na međubankarskom deviznom tržištu. Kao banka nad bankama, sa deviznim rezervama od oko deset milijardi evra, mora da reaguje nadzirući odnose ponude i tražnje i da iznosi valutu kada dođe do osetnijih neravnoteža i skokova kursa.

U takvim okolnostima, kada privreda počinje da gubi zamah, baš onako kako to rade poslednjih meseci veliki, SAD i EU, da ne bi zapali u recesiju, pale se sve signalne lampice. Sistem pokušava da ekonomiju najpre stabilizuje, a potom da je pokrene – napred. Smanjuju se kamate, porezi, podstiču izvoz i zapošljavanje, stimuliše štednja... sve s ciljem da se pokrene proizvodnja, ukupna privredna aktivnost i – potrošnja.

Naš redosled poteza je, nažalost, iznuđen i potpuno je obrnut. Odmah udri po potrošnji. Ali, to u našem slučaju ima smisla i potrebe, jer trošimo više nego što imamo i stvaramo.

Suština ove priče, međutim, nije u jadikovki nad našom zlehudom ekonomskom sudbinom, već u nepostojanju odlučne volje i želje države, oličene u aktuelnoj vladi, da se mogući privredni sunovrat zaustavi. Umesto toga, u telefonskim sednicama vlade daju se ovlašćenja pojedinim ministrima da otaljaju dospele ugovorne poslove, kao što je to slučaj sa RTB-om „Bor”.

Umesto da se upregnu u stvaranje što povoljnije političke, sistemske i investicione klime, ne bi li i bez sporazuma sa EU, a sa njim i brže, krenuli iz svekolikog siromaštva, zavađeni partijski akteri se inate. Ko će pre da zakaže sednicu vlade ili parlamenta. Dotle inflacija i kamate rastu, kurs dinara pada, berzanski indeksi beleže sve niže vrednosti, investitora ni na vidiku...

I dok kuća gori, baba se češlja i priželjkuje nove izbore. Oni su postali naša sudbina i pokretač. Sa svakom novom izbornom rundom, zbog ulagivanja građanima, rastu plate, penzije, socijalni izdaci, staju bolne privredne reforme, privatizacija... Nastaje prava eksplozija potrošnje.

Šta se čeka? Maj? Može li malo brže? Izborno nestrpljenje raste, a s njim i svrab prstiju.