Streljanje u Topčideru

Zarobljenički dani Laze Prodanovića u Bugarskoj nastavili su se lomatanjem po mnogim gradovima i logorima – od Šumena, preko Varne do Sofije i logora u gradu Orhane. Usput je sretao mnoge zarobljenike, svoje zemljake, Vojvođane, sve do decembra 1916. godine. Tada su doznali za odluku da se svi zarobljenici rođeni u mestima Austrougarske monarhije prebacuju u okupiranu Srbiju.

Lazine najcrnje slutnje počele su da se ostvaruju. Već 6. decembra, okruženi bugarskom stražom, prebačeni su u vozove za Sofiju, odakle su dopremljeni do Pirota i Niša. Dočekao ih je jedan oberlajtnant sa fesom na glavi (pripadnik nekog bosanskog puka) i pitao ih odakle dolaze. „Iz ruskog zarobljeništva. Bili smo tamo na radu. Kopali smo rovove, pa smo uspeli noću da se prebacimo u Bugarsku“, slagali su srpski dobrovoljci po pisanju Prodanovića. Ali oberlajtnant sa fesom nije imao nameru da ih dalje ispituje.

Prebačeni su u Beograd, gde je bila sabirna stanica, odakle su obično transportovani u pukove u koje su ranije bili određeni. Prodanović je dobio objavu kao pripadnik 7. kadrovskog honvedskog puka u Vršcu, gde je trebalo da se javi. A tamo ga je čekala vest da im je po naređenju komandanta bataljona odobreno 15-dnevno odsustvo radi odmora. Već je uveliko bila zima, 17. decembar, kada se Laza Prodanović preko Kikinde uputio dalje peške – u svoj Iđoš. „U podne stigoh do kuće moje matere. Uđoh u dvorište, malo zastadoh da bih se pribrao. Bio sam uzbuđen. Neko vreme posmatrah dvorište, kuću, baštu i nusprostorije.

Približih se vratima i uđoh u kuću. Stadoh jer sam ugledao svoju mater kako posluje nešto u kuhinji. Čuvši tiho zatvaranje vrata, okrenu se. Posmatrala me neko vreme pa odjednom uzviknu: ’Lazo, jesi li zaista to ti Lazo, sine moj!?’ – i poče plakati. A i meni grunuše suze.”

Kad se pronela vest da se Laza vratio iz rata, mnogo komšija i poznanika iz Iđoša pohrlilo je u njihovu kuću da čuje njegovu priču ili da se raspita za svoje mobilisane rođake. Laza je sa svima pričao, ali nije imao sreće da na miru provede čitav dopust, jer mu uskoro iz komande u Vršcu, preko žandarmerijske stanice u Padeju stiže naredba da se hitno javi u komandu. „Obuze me neko teško nespokojstvo“, priznaje Prodanović u svojim memoarima. Otpratili su ga do železničke stanice u Kikindi gde se u suzama rastadoše.

Narednog dana, Laza se prijavio u kasarnu, u Vršcu, gde je doznao o naređenju da svi odbegli iz ruskog zarobljeništva moraju otići u Beograd radi saslušanja. „Jedan podoficir Srbin, koji je nešto čuo o srpskoj vojsci u Rusiji, upita nas: ’Šta ste vi radili tamo u Rusiji?

Da niste i vi bili u srpskoj vojsci kao dobrovoljci?’ Nekolicina njih, koja je dobila pozive za saslušanje, u glasu su povikali da su to laži... Na koncu, u pratnji stražara, ušli su u voz u Vršcu za Pančevo, gde su se ukrcali u brod za Beograd. Naš sprovodnik pokaza isprave na blagajni. Kada smo odlazili sa šaltera, blagajnica reče: ’I pazite kako ćete tamo govoriti!’ Drugo nam ništa ne reče. Htedoh nešto da je upitam, ali se ona okrenu drugim putnicima.”

Usledio je dolazak u zatvor, pretres, oduzimanje svih stvari i utamničenje u ćelije sa prozorima na vratima na kojima su poklopci bili stavljeni napred. Prodanović je dospeo u ćeliju u kojoj je već bilo nekoliko zatvorenika. Morao je da im ispriča razloge svog hapšenja. Tešili su ga, ali i gledali popreko. Posle nekoliko dana, Laza je upoznao zatvorenika iz susedne ćelije – nekog Slovenca, koji se u vreme okupacije Srbije zatekao među zarobljenim srpskim vojnicima. Pokazalo se nekako da je i on bio austrougarski državljanin. Strpali su ga u zatvor. Sud mu je izrekao najtežu, smrtnu presudu vešanjem. Već tri meseca je čekao i nadao se da će presuda biti preinačena i ublažena.

„Mi smo ga ubeđivali da će presuda biti ublažena na robiju. S tim što sam se i ja nadao da će i mene mimoići ova gorka čaša. Ali oko februara meseca, njega pozvaše u kancelariju zatvora. Po povratku mu dozvoliše da se s nama oprosti. Tada smo doznali da će tog popodneva biti obešen. Ali ne prođe ni pola sata, a njega obavestiše da mu je kazna preinačena: njegov branilac je izdejstvovao da se smrtna kazna vešanjem preinači na streljanje. Dok nam je to pričao, drhtao je oznojen, iako je napolju bio ljuti mraz. Oprostismo se s njim i on ode u svoju ćeliju, gde je već stigao sveštenik. Napisao je i svojoj sestri pismo.

Oko 14 časova ga izvedoše i pod stražom odvedoše van grada, u Topčider. Onamo je, na određenom mestu, već čekao vod vojnika. Komanda je pala, puške planuše i on pade mrtav. Ubijen je sa tri metka.“