Стрељање у Топчидеру

Заробљенички дани Лазе Продановића у Бугарској наставили су се ломатањем по многим градовима и логорима – од Шумена, преко Варне до Софије и логора у граду Орхане. Успут је сретао многе заробљенике, своје земљаке, Војвођане, све до децембра 1916. године. Тада су дознали за одлуку да се сви заробљеници рођени у местима Аустроугарске монархије пребацују у окупирану Србију.

Лазине најцрње слутње почеле су да се остварују. Већ 6. децембра, окружени бугарском стражом, пребачени су у возове за Софију, одакле су допремљени до Пирота и Ниша. Дочекао их је један оберлајтнант са фесом на глави (припадник неког босанског пука) и питао их одакле долазе. „Из руског заробљеништва. Били смо тамо на раду. Копали смо ровове, па смо успели ноћу да се пребацимо у Бугарску“, слагали су српски добровољци по писању Продановића. Али оберлајтнант са фесом није имао намеру да их даље испитује.

Пребачени су у Београд, где је била сабирна станица, одакле су обично транспортовани у пукове у које су раније били одређени. Продановић је добио објаву као припадник 7. кадровског хонведског пука у Вршцу, где је требало да се јави. А тамо га је чекала вест да им је по наређењу команданта батаљона одобрено 15-дневно одсуство ради одмора. Већ је увелико била зима, 17. децембар, када се Лаза Продановић преко Кикинде упутио даље пешке – у свој Иђош. „У подне стигох до куће моје матере. Уђох у двориште, мало застадох да бих се прибрао. Био сам узбуђен. Неко време посматрах двориште, кућу, башту и нуспросторије.

Приближих се вратима и уђох у кућу. Стадох јер сам угледао своју матер како послује нешто у кухињи. Чувши тихо затварање врата, окрену се. Посматрала ме неко време па одједном узвикну: ’Лазо, јеси ли заиста то ти Лазо, сине мој!?’ – и поче плакати. А и мени грунуше сузе.”

Кад се пронела вест да се Лаза вратио из рата, много комшија и познаника из Иђоша похрлило је у њихову кућу да чује његову причу или да се распита за своје мобилисане рођаке. Лаза је са свима причао, али није имао среће да на миру проведе читав допуст, јер му ускоро из команде у Вршцу, преко жандармеријске станице у Падеју стиже наредба да се хитно јави у команду. „Обузе ме неко тешко неспокојство“, признаје Продановић у својим мемоарима. Отпратили су га до железничке станице у Кикинди где се у сузама растадоше.

Наредног дана, Лаза се пријавио у касарну, у Вршцу, где је дознао о наређењу да сви одбегли из руског заробљеништва морају отићи у Београд ради саслушања. „Један подофицир Србин, који је нешто чуо о српској војсци у Русији, упита нас: ’Шта сте ви радили тамо у Русији?

Да нисте и ви били у српској војсци као добровољци?’ Неколицина њих, која је добила позиве за саслушање, у гласу су повикали да су то лажи... На концу, у пратњи стражара, ушли су у воз у Вршцу за Панчево, где су се укрцали у брод за Београд. Наш спроводник показа исправе на благајни. Када смо одлазили са шалтера, благајница рече: ’И пазите како ћете тамо говорити!’ Друго нам ништа не рече. Хтедох нешто да је упитам, али се она окрену другим путницима.”

Уследио је долазак у затвор, претрес, одузимање свих ствари и утамничење у ћелије са прозорима на вратима на којима су поклопци били стављени напред. Продановић је доспео у ћелију у којој је већ било неколико затвореника. Морао је да им исприча разлоге свог хапшења. Тешили су га, али и гледали попреко. После неколико дана, Лаза је упознао затвореника из суседне ћелије – неког Словенца, који се у време окупације Србије затекао међу заробљеним српским војницима. Показало се некако да је и он био аустроугарски држављанин. Стрпали су га у затвор. Суд му је изрекао најтежу, смртну пресуду вешањем. Већ три месеца је чекао и надао се да ће пресуда бити преиначена и ублажена.

„Ми смо га убеђивали да ће пресуда бити ублажена на робију. С тим што сам се и ја надао да ће и мене мимоићи ова горка чаша. Али око фебруара месеца, њега позваше у канцеларију затвора. По повратку му дозволише да се с нама опрости. Тада смо дознали да ће тог поподнева бити обешен. Али не прође ни пола сата, а њега обавестише да му је казна преиначена: његов бранилац је издејствовао да се смртна казна вешањем преиначи на стрељање. Док нам је то причао, дрхтао је ознојен, иако је напољу био љути мраз. Опростисмо се с њим и он оде у своју ћелију, где је већ стигао свештеник. Написао је и својој сестри писмо.

Око 14 часова га изведоше и под стражом одведоше ван града, у Топчидер. Онамо је, на одређеном месту, већ чекао вод војника. Команда је пала, пушке плануше и он паде мртав. Убијен је са три метка.“