Državni kvasac

Bravo! Uspeli smo bar u nečemu da budemo prvi u Evropi. Imamo najskuplju pšenicu! Od nje niko ne može da umesi dovoljno jeftinu veknu, pa pekari već najavljuju poskupljenje hleba. Četvrto od avgusta prošle godine. Verovatno ne i poslednje, jer do nove, sirotinjske žetve ima više od četiri meseca. A šta ćemo požnjeti kad smo posejali jesenas svega 462.000 hektara? Nikada manje od kada se meri.

Država, oličena u ministarstvima poljoprivrede i trgovine, opet je iznenađena dešavanjima na tržištu. Najavljuje kao protivmeru intervenciju jeftinijim brašnom iz robnih rezervi. To je obećavano i prošli put, ali nije bilo nikakve vajde. Baš kao i s najavljenim interventnim uvozom jestivog ulja po nižoj ceni. Da li je iko video taj zejtin u dućanima? Nije niko.

Naše robne rezerve nisu postale jak tržišni igrač, kao u razvijenom svetu, pa da deluju preventivno. Umesto toga, obavijene nekakvim reliktom dobro čuvane državne tajne, „da neprijatelj ne dozna kolike su nam rezerve hrane”, više služe za političko umirivanje tržišnih neravnoteža nego za ozbiljne intervencije. Zato se spremimo za izvesno novo poskupljenje hleba.

S tržištem, ma kakvo ono bilo, priznavali ga ili ne, ova država, kojoj je ipak stalo da ima jeftin hleb, primeren dubini džepa najsiromašnijih, ponaša se potpuno neprimereno. Napuštajući, srećom, vremena u kojima je po bagatelnim cenama bezmalo ratarima otimala žito, odlučila se za obrnut prilaz – da tržište uredi odnose između proizvođača, trgovaca i potrošača. Pa kome treba žito, neka ga kupi po tržišnoj ceni. U skladu s takvim opredeljenjem, paorima je nekoliko poslednjih ministara poljoprivrede otvoreno slalo poruke – nemojte sejati pšenicu. Što bi po cenu gubitaka hranili Srbiju jevtinim hlebom? Žito se mora platiti koliko vredi. Ispravno. Da se zna šta koliko košta. Ali, dalje od toga, u uspostavljanju valjanih tržišnih mehanizama kakvi vladaju u Evropskoj uniji, nije se odmaklo.

I sada kilogram hlebnog žita, posle oskudne lanjske žetve, kod nas košta najviše u Evropi, a hoćemo najjeftiniji hleb.

Ali, gle čuda. Država, koja je kao bajagi digla ruke od direktnih intervencija u setvene planove i otkup, donosi uredbu o zabrani izvoza žita, podiže carinu na uvoz, a pošto nema valjane mehanizme da smanji tržišne tenzije, iščuđava se što seljaci neće da prodaju žito jer čekaju višu cenu, a pekari mese nove cene hleba.

E pa, ako je i od države i njene administracije – mnogo je. Pravi je trenutak da iznošenjem jeftinog brašna smiri cene ili da donese uredbu o obaveznom otkupu pšenice i da ga, kao što je to činila pre pola veka, silom otme od ratara. I da ga, naravno, ne plati. Tako je jeftinije. A posledice bi osetili najranije za godinu dana.

Najgore će biti treće. Da ništa ne uradi, a da nas teši dirljivom ljutnjom što nezajažljivi trgovci i pekari dižu cenu hleba našeg nasušnog s njenim inflatornim kvascem.