Redov je naredio đeneralu

Porodica Jurišić u Crnoj Bari je najbrojnija u ovom velikom mačvanskom selu. U svim ratovima koje je Srbija vodila u 19. i 20. veku bilo ih je na braniku otadžbine na desetine. Većina je ostavila kosti diljem bojišta kuda je Srbin branio kućni prag. Naročito se to dogodilo u vreme Velikog rata. U srpskoj vojsci ih je bilo od redova do đenerala. Samo od Živka i Mare Jurišića bilo je njih pet među kojima je bilo seljaka, lekara, oficira i generala. Najpoznatiji iz familije Jurišića u Crnoj Bari je svakako armijski đeneral Pantelija Jurišić, koga Mačvani često zamenjuju sa Pavlom Jurišićem Šturmom, jer misle da je to jedan te isti čovek. Pavle ili Pavel Šturm, kasnije Jurišić je Lužički Srbin i od Pantelije Jurišića iz Crne Bare, u Mačvi bio je stariji 33 godine. Pavle Jurišić Šturm bio je komandant Treće srpske armije u balkanskim i Prvom svetskom ratu, a Pantelija Jurišić je bio u vreme proboja Solunskog fronta komandant srpske konjice u Prvoj srpskoj armiji.

Pantelija Jurišić je po pisanju divizijskog đenerala Teodosija Lukovića jedini viši đeneralštabni oficir Srpske vojske koji je odlikovan sa pet ratnih odlikovanja sa mačevima. Za ispoljenu hrabrost u komandovanju dva puta je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima četvrtog stepena. Đenerala Panteliju je odlikovala francuska vrhovna komanda sa najvišim ordenom Legijom časti, a engleska sa ordenom Svetih Mihaila i Đorđa, kao vitezu trećeg stepena, dok mu je italijanska vojska dodelila orden Savoja četvrtog stepena. U balkanskim ratovima Pantelija Jurišić je kao đeneralštabni major odlikovan ordenima Belog orla sa mačevima trećeg i četvrtog stepena i Zlatnom medaljom Miloša Obilića. Ostalo je zabeleženo da je đeneralštabni major Pantelija na čelu srpske vojne delegacije uspešno završio pregovore sa Esad-pašom oko opsade Skadra. Pantelija je govorio nekoliko svetskih jezika i bio veoma vešt pregovarač.

Pantelija Jurišić je vojnu akademiju u Beogradu završio kao prvi u rangu i na svečanosti proizvođenja u čin potporučnika 1899. godine prisustvovao je i njegov stric slavni botaničar Živojin Jurišić, koji je krajem 19. veka predavao botaniku na Oksfordu i Kembridžu. Za tu priliku profesor Živojin Jurišić je sinovcu na poklon uručio sablju rekavši:

– Ovu malenu sablju poklanjam mom sinovcu budućem srpskom đeneralu!

Veština komandovanja srpskom konjicom đenerala Pantelije se naročito ispoljila u proboju Solunskog fronta. U tim redovima srpske vojske bio je veliki broj njegovih Mačvana, koji su i danas ponosni na njega.

Iz tih vremena ostala je priča kako je jednom prilikom na solunskom frontu srpska vojska prebacivala železnicom konjicu na druge vojne položaje. Kiša je lila kao iz kabla. Vojnici su utovarili sve konje, ali jedan nikako da se ugura u vagon. Ispod jednog drveta stajao je Pantelija i po jedan oficir Francuz i Englez, posmatrajući šta vojska radi. Najednom iz grupe vojnika koja nije mogla da ugura konja proču se oštar glas:

– Pantelija, dolaz vamo da uguramo ovog konja!

Đeneral Pantelija mirno je prišao i pomogao da vojnici uguraju poslednjeg konja u vagon. Nastao je tajac i zaprepašćenje. Poručnik koji je nadzirao utovar sav besan je naredio da vojnik pođe na raport pod šator đenerala Miloša Vasića i bude predstavljen kao Milić Jurišić, redov konjice u Drinskoj diviziji.

– Miliće, šta je tebi đeneral Pantelija? – upita đeneral Vasić.

– Rođeni brat, gospodine Đenerale! – odgovori Milić.

– Ko je starešina imanja u Crnoj Bari? – ponovo će đeneral Vasić.

– Ja, gospodine đenerala, imam 20 ’ektara – reče Milić.

– Voljno si Miliće! U Srbiji se sluša stariji brat i starešina kuće bez obzira na čin i položaj.

Mačvani i danas divane na šoru da su to kad su čuli francuski i engleski oficiri isto odobrili kao i đeneral Vasić. Nekad se u porodici znao red. Da li je to i danas tako!?