Maestro i migranti

„Sve te zdrave, jake mladiće treba obučiti u Evropi, ne samo u Americi, da postanu inostrana sirijska armija, a zatim ih vratiti u otadžbine, istisnuti Bašara el Asada, pomoći im da se obračunaju s Islamskom državom, vratiti im njihove domovine.”

Tako je govorio Zubin Mehta za nedeljnu „Politiku”, jedan od najvećih živih dirigenata, uoči izvedbe poslednje Mocartove i prve Malerove simfonije na Kolarcu. Tako je govorio umetnik koji sledi Zaratrustrinu ideju: „Dobro misli, dobro govori, dobro čini.”

Da li je, međutim, Mehta dobro govorio? Kao čovek koji je sav predan umetnosti, Mehta verovatno nije imao nema vremena ili volje da se podrobno upozna sa zamešateljstvima kojima obiluje svetska politika. Za sirijsku golgotu (i ne samo nju) ni najjači politički i vojni eksperti nemaju formulu koja bi požar ugasila. Jer...

Jer ideji dirigenta prethode nekolika pitanja. Da li ti „zdravi, jaki mladići” beže od rata, ne pomišljajući da se vrate? Da li među njima ima i Asadovih pristaša ili su svi listom protiv njega? Hoće li,  taman i da se vrate, išta promeniti nabolje, makar ih bilo i na hiljade, na desetine hiljada? Hoće li njihov povratak biti još jedna pogibelj i sakaćenje mladosti koja se, uz tantalovske muke, domogla Evrope? Zar nije pametnije da se, kad „mač legne u korice”, vrate živi i zdravi i onda iz pepela ožive domovinu? A kad će se to desiti, odgovor kao da na zavisi ni od Asada, ni od Islamskog kalifata – već od nekih krupnijih sila koje drže konce te velike bliskoistočne tragedije u svojim rukama. Možda je zato velikom dirigentu i velikom prijatelju Srbije teško da razume kako se to diriguje bez partiture i bilo kakve umetnosti, pred publikom sastavljenom od trgovaca oružjem i lidera na daljinsko upravljanje.

Nekome je na početku tragedije smetao Asad, pa je iznenada nastala Islamska država, koja je dobrodošla zapadnim silama. Ali, malo je preterala, pa ćemo je bombardovati, dozirano, da je ne uništimo. Protiv kalifata ratuju i Asad i Kurdi, ali valja ih ometati, što Amerikanci i Turci čine. Bogate arapske zemlje sa juga, sa Rijadom na čelu, u najmanju ruku, sumnjivo se ponašaju u odnosu na islamske ekstremiste: jednom rukom tuku, drugom miluju, reklo bi se.

A sad i Rusi! Došli da bi pomogli Asadu u borbi protiv islamista i, kako čusmo, „ugrozili nacionalnu bezbednost” druge velike prekookeanske sile.  

Jeste obaveza i čast boriti se i život žrtvovati za slobodu svoje zemlje i naroda, ali ako su i pogača i nož u rukama drugih, onda... Onda je sve badava kao što je badava bilo ginuti i u poslednjim ratovima na našem prostoru.

Zato, Evropo, sačuvaj te zdrave, veoma  obrazovane mladiće. Biće potrebni, jednoga dana, domovini Siriji živi. A Mehtu ćemo sa velikim poštovanjem pamtiti kao vanserijskog dirigenta, ali ne i kao  političkog analitičara.