Pacovi

 „Veliki brat” se zavukao u dno Pionirskog grada, valjda da bolje vidi koliko čovek može da se sroza, da svima prikaže najniže ljudske porive. Objašnjenje fenomena uvek je isto – ljudi vole to da gledaju.

Kuća „Velikog brata” skrivena je od pogleda preostalih izbeglica koje je muka uselila u nekadašnje dečje paviljone. Umesto graje, škripe ljuljaški, u šumi vlada muk. TV studio je usred zaštićenog Košutnjaka, parka prirode. Čik da neko običan samo proba da na takvom mestu nešto sagradi. I umesto da se deca vrate u „Pionirski grad”, uselila se direkcija „Parking servisa”. Privremeno.

Kada seljak juri jagnješce po toru, ne juri ga da ga milki. I pile i prase kada izađu s farme završavaju vek... Isto je i sa TV likovima – žive za to da ih ne izbace. Jer i oni onda završavaju svoj vek, nema ih pred kamerama. Postaju ono što zapravo jesu. Mužjaci i ženke koji su spremni sve da pokažu jer nemaju bogzna šta da kažu. Anonimusi iz čijih usta posvađani suglasnici i samoglasnici uglavnom tvore psovke.  

„Farma” je bar smeštena u Lisoviću, selu, gde i treba. Prasence, pilence i jagnješce dobri su za ishranu dece. Ali s ove druge „Farme” deci stižu produkti neke nove kulture. Nestade Bane Kockica, Bajford je umro – a dostojnog naslednika nema.

TV Hepi, na kojoj su „Parovi”, kako se lako zaboravi, nastala je kao dečja televizija.

Ipak, sve ove „farme” muči isti problem. Pacovi. Glodari koji sve uništavaju.

I policija je dolazila na „Farmu”. U borbi protiv pacova nije pomogla.

Međutim, dan kasnije svi tabloidi su to imali kao udarnu vest. Osuđenu gomilu mišića su preuzeli, odveli da da iskaz i vratili. Tako je policija postala učesnik rijalitija. Pet minuta slave i za pandura Đuru.

Pravnici kažu da će se to verovatno ponoviti. Policija će osuđeniku morati kad-tad da uruči poziv za zatvor. Producenti su izgleda znali šta rade.

Kao da su gledali „Smrt gospodina Goluže” (u režiji Živka Nikolića, po noveli Branimira Šćepanovića). Film u kojem običan službenik, bednog i besmislenog života, odseda u hotelu. Nehotice se upliće u laž i izgovara da je rešen da se ubije. U učmaloj sredini, punoj intriga, zavisti, mržnje, najava samoubistva donosi mu slavu. Postaje popularan, čak mu se i najlepša žena podaje. Oseća puls života i nije mu više do samoubistva. Ali, masa traži žrtvu, zabavu,  neće moći tako lako da se izvuče... Na putu do poslednjeg skoka s mosta ispraćaju ga naričući – kao da ga stvarno žale...

Tako su i svuda oko nas pacolovke. Zbog ovog teksta teško da će neko promeniti program na TV. Jer, kako je davno spevao Bora Đorđević: „Pacovi su sve izujedali, nametnuli svoju kulturu. Kada su se svi predali, zaveli su diktaturu. Svaka čast.”