Efendija, koliko arapskih jezika govorili

Stav Od­bo­ra za stan­dar­di­za­ci­ju srp­sko­ga je­zi­ka i In­sti­tu­ta za srp­ski je­zik SA­NU da „ne po­sto­ji bo­san­ski je­zik... uz­ne­mi­rio je bo­šnjač­ke pred­stav­ni­ke u Sr­bi­ji ko­ji svi od­re­da sma­tra­ju da ima­ju ap­so­lut­no pra­vo da svoj je­zik zo­vu bo­san­skim“. U te spo­ro­ve ume­ša­la se i Bo­šnjač­ka aka­de­mi­ja na­u­ka iz No­vog Pa­za­ra, ali je nje­na lin­gvi­stič­ka ar­gu­men­ta­ci­ja ne­što uta­nji­la i svo­di se na to da se „onaj ko ima ose­ćaj in­te­lek­tu­al­ne i mo­ral­ne od­go­vor­no­sti ne bi ni­po­što upu­štao u to da do­no­si od­lu­ke ko­je ni­ti su ute­me­lje­ne u bi­lo ka­kvoj na­uč­no re­le­vant­noj spo­zna­ji, ni­ti bi na te od­lu­ke imao ika­kvo pra­vo“.

Šta to zna­či, te­ško bi mo­gao po­go­di­ti i onaj ko­ji je ta­kvu mi­sao for­mu­li­sao i za­to ću ov­de na­zna­či­ti sa­mo ne­ka svo­ja po­la­zi­šta i po­ku­ša­ti da vi­dim mo­že li se sa njih raz­mo­tri­ti ma­kar ne­što od ono­ga što je go­re re­če­no.

Bo­san­sko­ga je­zi­ka, pr­vo, ne­ma ni u Bo­sni ni­ti igde dru­gde, a naj­ma­nje ga mo­že bi­ti u sta­roj Ra­škoj obla­sti ili u ne­kom no­vom San­dža­ku. I ne­ma ni po Bo­sni (i Her­ce­go­vi­ni), ni po (što­kav­skoj) Hr­vat­skoj, ni po Cr­noj Go­ri dru­go­ga (slo­ven­skog) je­zi­ka osim srp­sko­ga. I to su zna­li i mu­sli­ma­ni i „La­ti­ni“ do po­čet­ka pro­šlog ve­ka, tj. dok se ni­su po­če­li se­li­ti u „Bo­šnja­ke“ ili u „Hr­va­te“; i zna­li su da su „svi bi­li či­sti Sr­bi od tri vje­re“ i da su svi vo­di­li po­re­klo „od srp­skih pra­vo­slav­nih pra­o­ca“ (zna­li su to i Cr­no­gor­ci do pre ko­ju de­ce­ni­ju, a „sti­sla ih je am­ne­zi­ja“ kad su im maj­ke po­če­le „mi­je­ša­ti no­ge sa sva­kim ko­me to ni­je bi­lo mr­sko“).

Od svo­ga srp­skog po­re­kla i od svo­ga srp­skog je­zi­ka, dru­go, od­re­kli su se oni „Bo­šnja­ci“ ko­ji pri­sta­ju na to da bu­du sta­ri­ji i od svo­ga je­zi­ka i od svo­je na­ci­je, da­kle oni ko­ji su sve na­u­ke po­ku­pi­li od ko­mu­ni­sta pa i onu da svoj je­zik mo­gu zva­ti ka­ko ho­će i kr­sti­ti ga ka­ko im se i kad do­pad­ne, sve u skla­du sa svo­jom su­že­nom sve­šću: naj­pre im je bio, vi­de­li smo, do­vo­ljan sa­mo srp­ski, po­sle im se uči­ni­lo da bi bi­lo „pra­vi­je“ da pri­sta­nu na ka­la­jev­sko kum­stvo i da bu­de bo­san­ski, po­sle su re­kli da će ipak bi­ti bo­šnjač­ki, tj. mu­sli­man­ski, a on­da se pre­sal­du­mi­li i pri­zna­li da bi Bo­snu ipak mo­gli naj­bo­lje po­ko­ri­ti pod bo­san­skim.

Osma­nu, Zi­ji, Me­ši, Sken­de­ru, Zu­ki, Sa­li­hu, Emi­ru i dru­gi­ma bi­lo je naj­lak­še da osta­nu ta­mo gde su bi­li i da je­zi­ku slu­že, a oni­ma dru­gim uči­ni­lo se ko­ri­sni­jim da se, sa svo­jim ma­lim mo­ći­ma i ogra­ni­če­nim uvi­di­ma, s je­zi­kom spr­da­ju, tj. da ga su­ne­te, ka­ko je to, re­ci­mo, uči­nio drug Esad, pa me­sto srp­skog pre­zi­me­na Džu­dže­vić uzeo dru­go, vla­ško, ime Džu­džo, a drug Efen­di­ja po­sle ob­ja­šnja­vao da su „oni“, tj. „Bo­šnja­ci“, Sr­be ve­ko­vi­ma na­zi­va­li Vla­si­ma, a nji­hov je­zik vla­škim, ali je sve­stan da bi to „uz­ne­mi­ri­lo sve go­vor­ni­ke to­ga je­zi­ka“ i iza­zva­lo „bu­ru kod je­zi­ko­slo­va­ca“.

„Bu­ru me­đu je­zi­ko­slov­ci­ma“ ta­kve re­či te­ško da bi mo­gle iza­zva­ti i da ih je for­mu­li­sao zna­lac, ali drug Efen­di­ja ni­je, ni naj­po­vr­šni­je, oba­ve­šten o ono­me o če­mu pri­ča i o to­me bi, ma­kar po­ne­što, mo­gao sa­zna­ti od svo­ga po­red­ni­ka i isto­ver­ni­ka Sa­li­ha: da su svi mu­sli­ma­ni, sem nji­ho­vo­ga ma­log pro­cen­ta po pe­ri­fe­ri­ji Car­stva (kao u Ca­zin­skoj kra­ji­ni, re­ci­mo), bi­li naj­pre Sr­bi, da su go­vo­ri­li srp­ski, da su na islam po­če­li pre­la­zi­ti to­kom po­sled­njih ne­ko­li­ko ve­ko­va, da su s ve­rom me­nja­li ka­pu, ga­će i opan­ke, ali je­zik ni­su (mo­gli su mu sa­mo do­da­va­ti tur­ski ili arap­ski ako su se do­hva­ta­li vi­so­kih po­lo­ža­ja u Osman­skom car­stvu).

I pri to­me se zna­lo da je nji­hov srp­ski bio di­plo­mat­ski je­zik i imao ugled vi­sok ko­li­ko i nje­go­vi no­si­o­ci, a vla­škim ga je mo­gao na­zi­va­ti sa­mo onaj sloj sul­ta­no­vih po­da­ni­ka ko­ji se ni­kad ni­je mo­gao uz­di­ći iz­nad svo­ga ma­lo­ga će­pen­ka ni­ti vi­de­ti da­lje od vr­ha svo­ga či­bu­ka. S dru­ge stra­ne, ni Efen­di­ja ni nje­go­vi „bo­šnjač­ki aka­de­mi­ci“ ne zna­ju da se et­no­ni­mom Bo­šnjak, u ne­koj „pret­hod­noj“ (i ne ta­ko dav­noj!) fa­zi bo­san­ske isto­ri­je, ozna­ča­vao Sr­bin iz Bo­sne (jer do pre sto­ti­nak go­di­na dru­gih na­ro­da, re­ko­smo, ta­mo i ni­je bi­lo) i nje­go­vo da­na­šnje ve­zi­va­nje za ne­što što se ne mo­že do­ve­sti ni u ka­kvu ve­zu s isla­mi­zo­va­nim Sr­bi­ma mo­že se ozna­či­ti kao na­sto­ja­nje da se pro­me­ni na­ci­o­nal­ni ge­net­ski kôd, tj. da se usa­vr­ši teh­no­lo­ški po­stu­pak ko­jim će se, re­ci­mo, od bu­kve ili gra­ba na­pra­vi­ti ora­ho­vi­na. 

Tre­ći pro­blem­ski kom­pleks ti­če se even­tu­al­nih „svet­skih pa­ra­le­la“ raz­u­me­va­nju pro­blemâ o ko­ji­ma go­vo­ri­mo, a me­đu nji­ma na­šim „Bo­šnja­ci­ma“ mo­žda će naj­bli­ža bi­ti ona „arap­ska“, sa mno­go arap­skih dr­ža­va i s isto to­li­ko „arap­skih je­zi­ka“. Ako su Bo­šnja­ci od ko­mu­ni­sta na­u­či­li da sva­ko ima pra­vo da „svoj ko­mad“ srp­skog je­zi­ka na­zo­ve svo­jim ime­nom, na isti će se na­čin po­na­ša­ti i kad je u pi­ta­nju arap­ski: kad „bo­šnjač­ki aka­de­mi­ci“ sa svo­jim Efen­di­jom taj je­zik na­u­če u Egip­tu, va­lja ve­ro­va­ti da će im on bi­ti egi­pat­ski, ako ga na­u­če u Pa­le­sti­ni – bi­će pa­le­stin­ski, ako u Ku­vaj­tu – bi­će ku­vaj­tski. I sve će se to či­ni­ti, ka­ko se vi­di, po naj­bo­ljim do­ma­ćim obra­sci­ma i do­ma­ćim na­vi­ka­ma i mo­že­mo i Efen­di­ju i nje­go­ve aka­de­mi­ke pi­ta­ti: ko­li­ko svi oni go­vo­re arap­skih je­zi­ka?  

Ili će mo­žda ne­ko na­šim „Bo­šnja­ci­ma“ ob­ja­sni­ti da je arap­ski je­zik mno­go sta­ri­ji od sva­ko­ga od njih, a da su oni bez­ma­lo svi sta­ri­ji i od „svog je­zi­ka“ i od „svo­je na­ci­je“ bez ob­zi­ra na to ka­ko ih na­zi­va­li.

Pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u No­vom Sa­du (u penziji)