Ефендија, колико арапских језика говорили

Став Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ско­га је­зи­ка и Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ да „не по­сто­ји бо­сан­ски је­зик... уз­не­ми­рио је бо­шњач­ке пред­став­ни­ке у Ср­би­ји ко­ји сви од­ре­да сма­тра­ју да има­ју ап­со­лут­но пра­во да свој је­зик зо­ву бо­сан­ским“. У те спо­ро­ве уме­ша­ла се и Бо­шњач­ка ака­де­ми­ја на­у­ка из Но­вог Па­за­ра, али је ње­на лин­гви­стич­ка ар­гу­мен­та­ци­ја не­што ута­њи­ла и сво­ди се на то да се „онај ко има осе­ћај ин­те­лек­ту­ал­не и мо­рал­не од­го­вор­но­сти не би ни­по­што упу­штао у то да до­но­си од­лу­ке ко­је ни­ти су уте­ме­ље­не у би­ло ка­квој на­уч­но ре­ле­вант­ној спо­зна­ји, ни­ти би на те од­лу­ке имао ика­кво пра­во“.

Шта то зна­чи, те­шко би мо­гао по­го­ди­ти и онај ко­ји је та­кву ми­сао фор­му­ли­сао и за­то ћу ов­де на­зна­чи­ти са­мо не­ка сво­ја по­ла­зи­шта и по­ку­ша­ти да ви­дим мо­же ли се са њих раз­мо­три­ти ма­кар не­што од оно­га што је го­ре ре­че­но.

Бо­сан­ско­га је­зи­ка, пр­во, не­ма ни у Бо­сни ни­ти игде дру­где, а нај­ма­ње га мо­же би­ти у ста­рој Ра­шкој обла­сти или у не­ком но­вом Сан­џа­ку. И не­ма ни по Бо­сни (и Хер­це­го­ви­ни), ни по (што­кав­ској) Хр­ват­ској, ни по Цр­ној Го­ри дру­го­га (сло­вен­ског) је­зи­ка осим срп­ско­га. И то су зна­ли и му­сли­ма­ни и „Ла­ти­ни“ до по­чет­ка про­шлог ве­ка, тј. док се ни­су по­че­ли се­ли­ти у „Бо­шња­ке“ или у „Хр­ва­те“; и зна­ли су да су „сви би­ли чи­сти Ср­би од три вје­ре“ и да су сви во­ди­ли по­ре­кло „од срп­ских пра­во­слав­них пра­о­ца“ (зна­ли су то и Цр­но­гор­ци до пре ко­ју де­це­ни­ју, а „сти­сла их је ам­не­зи­ја“ кад су им мај­ке по­че­ле „ми­је­ша­ти но­ге са сва­ким ко­ме то ни­је би­ло мр­ско“).

Од сво­га срп­ског по­ре­кла и од сво­га срп­ског је­зи­ка, дру­го, од­ре­кли су се они „Бо­шња­ци“ ко­ји при­ста­ју на то да бу­ду ста­ри­ји и од сво­га је­зи­ка и од сво­је на­ци­је, да­кле они ко­ји су све на­у­ке по­ку­пи­ли од ко­му­ни­ста па и ону да свој је­зик мо­гу зва­ти ка­ко хо­ће и кр­сти­ти га ка­ко им се и кад до­пад­не, све у скла­ду са сво­јом су­же­ном све­шћу: нај­пре им је био, ви­де­ли смо, до­во­љан са­мо срп­ски, по­сле им се учи­ни­ло да би би­ло „пра­ви­је“ да при­ста­ну на ка­ла­јев­ско кум­ство и да бу­де бо­сан­ски, по­сле су ре­кли да ће ипак би­ти бо­шњач­ки, тј. му­сли­ман­ски, а он­да се пре­сал­ду­ми­ли и при­зна­ли да би Бо­сну ипак мо­гли нај­бо­ље по­ко­ри­ти под бо­сан­ским.

Осма­ну, Зи­ји, Ме­ши, Скен­де­ру, Зу­ки, Са­ли­ху, Еми­ру и дру­ги­ма би­ло је нај­лак­ше да оста­ну та­мо где су би­ли и да је­зи­ку слу­же, а они­ма дру­гим учи­ни­ло се ко­ри­сни­јим да се, са сво­јим ма­лим мо­ћи­ма и огра­ни­че­ним уви­ди­ма, с је­зи­ком спр­да­ју, тј. да га су­не­те, ка­ко је то, ре­ци­мо, учи­нио друг Есад, па ме­сто срп­ског пре­зи­ме­на Џу­џе­вић узео дру­го, вла­шко, име Џу­џо, а друг Ефен­ди­ја по­сле об­ја­шња­вао да су „они“, тј. „Бо­шња­ци“, Ср­бе ве­ко­ви­ма на­зи­ва­ли Вла­си­ма, а њи­хов је­зик вла­шким, али је све­стан да би то „уз­не­ми­ри­ло све го­вор­ни­ке то­га је­зи­ка“ и иза­зва­ло „бу­ру код је­зи­ко­сло­ва­ца“.

„Бу­ру ме­ђу је­зи­ко­слов­ци­ма“ та­кве ре­чи те­шко да би мо­гле иза­зва­ти и да их је фор­му­ли­сао зна­лац, али друг Ефен­ди­ја ни­је, ни нај­по­вр­шни­је, оба­ве­штен о оно­ме о че­му при­ча и о то­ме би, ма­кар по­не­што, мо­гао са­зна­ти од сво­га по­ред­ни­ка и исто­вер­ни­ка Са­ли­ха: да су сви му­сли­ма­ни, сем њи­хо­во­га ма­лог про­цен­та по пе­ри­фе­ри­ји Цар­ства (као у Ца­зин­ској кра­ји­ни, ре­ци­мо), би­ли нај­пре Ср­би, да су го­во­ри­ли срп­ски, да су на ислам по­че­ли пре­ла­зи­ти то­ком по­след­њих не­ко­ли­ко ве­ко­ва, да су с ве­ром ме­ња­ли ка­пу, га­ће и опан­ке, али је­зик ни­су (мо­гли су му са­мо до­да­ва­ти тур­ски или арап­ски ако су се до­хва­та­ли ви­со­ких по­ло­жа­ја у Осман­ском цар­ству).

И при то­ме се зна­ло да је њи­хов срп­ски био ди­пло­мат­ски је­зик и имао углед ви­сок ко­ли­ко и ње­го­ви но­си­о­ци, а вла­шким га је мо­гао на­зи­ва­ти са­мо онај слој сул­та­но­вих по­да­ни­ка ко­ји се ни­кад ни­је мо­гао уз­ди­ћи из­над сво­га ма­ло­га ће­пен­ка ни­ти ви­де­ти да­ље од вр­ха сво­га чи­бу­ка. С дру­ге стра­не, ни Ефен­ди­ја ни ње­го­ви „бо­шњач­ки ака­де­ми­ци“ не зна­ју да се ет­но­ни­мом Бо­шњак, у не­кој „прет­ход­ној“ (и не та­ко дав­ној!) фа­зи бо­сан­ске исто­ри­је, озна­ча­вао Ср­бин из Бо­сне (јер до пре сто­ти­нак го­ди­на дру­гих на­ро­да, ре­ко­смо, та­мо и ни­је би­ло) и ње­го­во да­на­шње ве­зи­ва­ње за не­што што се не мо­же до­ве­сти ни у ка­кву ве­зу с исла­ми­зо­ва­ним Ср­би­ма мо­же се озна­чи­ти као на­сто­ја­ње да се про­ме­ни на­ци­о­нал­ни ге­нет­ски кôд, тј. да се уса­вр­ши тех­но­ло­шки по­сту­пак ко­јим ће се, ре­ци­мо, од бу­кве или гра­ба на­пра­ви­ти ора­хо­ви­на. 

Тре­ћи про­блем­ски ком­плекс ти­че се евен­ту­ал­них „свет­ских па­ра­ле­ла“ раз­у­ме­ва­њу про­блемâ о ко­ји­ма го­во­ри­мо, а ме­ђу њи­ма на­шим „Бо­шња­ци­ма“ мо­жда ће нај­бли­жа би­ти она „арап­ска“, са мно­го арап­ских др­жа­ва и с исто то­ли­ко „арап­ских је­зи­ка“. Ако су Бо­шња­ци од ко­му­ни­ста на­у­чи­ли да сва­ко има пра­во да „свој ко­мад“ срп­ског је­зи­ка на­зо­ве сво­јим име­ном, на исти ће се на­чин по­на­ша­ти и кад је у пи­та­њу арап­ски: кад „бо­шњач­ки ака­де­ми­ци“ са сво­јим Ефен­ди­јом тај је­зик на­у­че у Егип­ту, ва­ља ве­ро­ва­ти да ће им он би­ти еги­пат­ски, ако га на­у­че у Па­ле­сти­ни – би­ће па­ле­стин­ски, ако у Ку­вај­ту – би­ће ку­вај­тски. И све ће се то чи­ни­ти, ка­ко се ви­ди, по нај­бо­љим до­ма­ћим обра­сци­ма и до­ма­ћим на­ви­ка­ма и мо­же­мо и Ефен­ди­ју и ње­го­ве ака­де­ми­ке пи­та­ти: ко­ли­ко сви они го­во­ре арап­ских је­зи­ка?  

Или ће мо­жда не­ко на­шим „Бо­шња­ци­ма“ об­ја­сни­ти да је арап­ски је­зик мно­го ста­ри­ји од сва­ко­га од њих, а да су они без­ма­ло сви ста­ри­ји и од „свог је­зи­ка“ и од „сво­је на­ци­је“ без об­зи­ра на то ка­ко их на­зи­ва­ли.

Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Но­вом Са­ду (у пензији)