Nedelja, 03.07.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Priča o srpskoj trubi

Verujmo da će Guču sačuvati trubači, oni koji su je održali svih ovih decenija
"Тресак" Салијевића (Фото Д. Ћирков)

Guča je postala brend. Za nju sada svi znaju. Ne pohode je više samo zaljubljenici trube, saboraši koji u dušu znaju svakog trubača i svaku šatru. "Na trubu" se danas dolazi kao na veliku žurku, na mesto dobrog provoda, na doping adrenalinom.

Na trubačkoj pozornici, sa svojim "Orkestrom za svadbe i sahrane", svira Goran Bregović, koji se, zahvaljujući upravo južnoj trubi, "popeo na vrh muzike i novca". O Saboru trubača, svetkovini kojom se dičimo i po kojoj tvrdimo da svet prepoznaje Srbiju, počela je da brine i država.

Sabor u Guči je uvek bio slika vremena pa je to i danas. 

I dok se sve češće čuje kako bi u Guči trebalo organizovati festival svetskih trubačkih bendova, gde bi se, ni manje ni više, proglašavala prva truba sveta, setimo se da je ovo "čudo pod Jelicom" počelo gotovo u tajnosti. Pesnik Branko V. Radičević je te, sad već davne, 1961. godine, kada se, kako je govorio, "istorija obesrbljivala", smislio takmičenje seoskih trubača. On je iskopao trubu iz zaborava. U tada čitanoj  "Dugi" napisao je prvo slovo o Saboru i objavio  fotografije seoskih trubača koji će kasnije osvojiti stotine hiljada poklonika ove muzike. Branko je, što se malo zna, u stvari odvezao čvor nametnutog straha od autentično srpskog, koje nije moglo a da uplašenima ne vuče na četničko.

Zbog šajkača i opanaka, ali najviše zbog pesama koje su se čule u šatrama truba nije ni bila svima po volji. I dok su u prvim godinama Sabora dragačevski mladići u narodnim nošnjama pozirali kamerama italijanske radio-televizije, naša televizija ostala je nezainteresovana duže vreme. Ali, truba je i bez ovakve podrške opstala. Prostor joj je otvorio Branko i njegova strasna pesnička reč, a najpre zvuk u kome je zapisana narodna istorija.

Truba je u Srbiju stigla iz Prvog svetskog rata, u vojničkom koferu, sa ratnim uspomenama. Primila se kod naših ljudi, prepoznala u narodnoj melodiji i postala omiljen instrument u našim selima. Između dva svetska rata, u brdima zapadne Srbije, nije bilo sela bez trubača. Sviralo se uz gasarice i karbituše lampe, po vašarima, svadbama, proslavama, mobama, komišanjima... Sazivalo se i dozivalo trubom, dočekivalo i ispraćalo. Ako se ne bi čula truba nije se ni računalo da se nešto dogodilo. Na toj velikoj i neuhvatljivoj pozornici između Drine i Ibra, od Povlena i Maljena pa sve do Nove Varoši i Prijepolja, planula je kao požar čudesna muzička predstava. Guča, koja će kasnije postati koncertna dvorana omeđena brdima i nebom, za hiljade truba i stotine hiljada njenih poklonika, tu najznačajniju muzičku tradiciju u ovim krajevima izvešće na svetlost pozornice. Počeće da je izvodi iz okvira lokalnog folklora zapadne, a onda i južne Srbije.

Guča je imala sreću da već na prvim saborima zasviraju trojica vrsnih majstora trubača: Radovan Babić, Bakija Bakić i Raka Kostić. Oni su tada na najlepši način promovisali i utemeljili tri stila, tri škole sviranja na trubi, tri različita melosa koji su nosili pečat i dušu onih krajeva u kojima se truba negovala i u kojima se i danas neguje: zlatiborsko-dragačevski, vranjski i vlaški. Na zvuku njihovih truba odnegovani su mnogi. Sve ono što je i danas živo u srpskoj trubi izniklo je, na ovaj ili onaj način, iz orkestara koji su u jedno duže vreme predvodili ovi majstori trube. Uz njih i za njima došli su Junuz Ismailović, Milivoje Stanimirović, Milan Nikolić Donja, Boško Ostojić, Fejat Sejdić, Ekrem Mamutović (Milan Mladenović), Milovan Babić, Dragan Veličković, a onda i Svetozar Lazović, Gongo, Mićo Petrović, Slobodan Salijević, Boban Marković...

Širila se i obnavljala publika, podmlađivala se truba i stalno obnavljala. Kad god se strahovalo da njen zvuk zamire, naročito u Dragačevu i na Zlatiboru, dolazili su naslednici, sinovi i unuci. Neki su svirali bolje od očeva i dedova. Dug je spisak onih mladića koji danas majstorski muziciraju na ovom instrumentu. Do sada majstori koji su svirali i komponovali na sluh, muzički se opismenjavaju, ulaze u tajne muzičkih aranžmana. Vremena se menjaju.

Jedan od njih, Veljko Ostojić, student je na Muzičkoj akademiji. Trebalo je da prođe nekoliko trubačkih generacija pa da se pojave Dejan Lazarević, Veljko Ostojić, Dragan Ignjić... koji kao da su od prethodnika uzeli ono najbolje i tome udahnuli svoju dušu i moderan senzibilitet. Zaista je malo ko na trubi zasvirao srpsku narodnu pesmu s takvom toplinom i s toliko emocije kao što to čini mladi Dejan Lazarević, ili tako tehnički savršeno kao Veljko Ostojić.

Da li se to u Guči, koju je uhvatila megalomanija, dovoljno i čuje? U želji da se promoviše turistički, ugostiteljski, privredno Guča je, čini se, ponajviše zaboravila na ono glavno – na trubu. Koliko će ovogodišnjih posetilaca Guče znati ko je na ovogodišnjem Saboru bio najbolji trubač, čiji je orkestar najbolje muzicirao? Ko će prepoznati je li ove godine prevagnuo južni zvuk ili je najbolje ono što se čuje u nadsviravanju dvojice Užičana, Lazarevića i Ostojića? Hoće li oni koji su ovih dana opseli Guču doći danas na stadion i pratiti njihovo takmičenje ili će se u trubi uživati samo pod šatrom i pod dejstvom piva? Hoće li se samo sabirati koliko se popilo i pojelo, koliko se zaradilo? Hoće li se Guča pretvoriti u veliko vašarište, koje će uskoro dosaditi publici koja traži nova uzbuđenja, a postati strana onima koji su ovde dolazili samo zbog strasnog i iskonskog zvuk ovog podneblja?

Nadajmo se da neće. Verujmo da će Guču sačuvati trubači. Oni koji  su je održali svih ovih decenija. Trubači koji spavaju na podu osnovne škole u Dragačevu, isto kao što su  punih 47 godina, koliko se pod Jelicom saboruje, spavali svi oni koji su izašli na pozornicu u Guču.  Da će duh Guče sačuvati samouki svirači na sluh koji godinu dana do ove svetkovine sami organizuju orkestre, obučavaju sinove, komšije, traže stare pesme, ispisuju aranžmane, sviraju po svadbama, slavama i tako žive. Sve može da se menja. Da pod Jelicom sviraju najveće zvezde sveta. I treba. Ali bez narodnih trubača Guče nema. Oni su sačuvali melodiju po kojoj nas i svet prepoznaje. Guča, koja je prepuna raznih menadžera, kvaziproducenata i mahera svake vrste koji u srpskoj trubi vide laku zaradu, ne bi smela to da zaboravi.
Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.