Na kraju sveta

Kad sam pre 10 godina, u svojoj 53. godini, odlučila da se otisnem u svet, ostavivši iza sebe posao, kuću, prijatelje, familiju i veliko razočarenje zbog, pre svega, strašnog moralnog pada uzrokovanog Miloševićevim ratovima kao i siromaštvom koje je zahvatilo sve slojeve poštenih građana, nisam imala velika očekivanja niti sam mislila da je ovde "dolina leptira", kako reče naš zemljak iz Kanade. Dosta sam putovala pa sam imala neku prestavu kako izgleda život u civilizovanim zemljama i to što sam očekivala upravo sam i našla ovde.

Ono o čemu naši ljudi gotovo da i ne razmišljaju kad odluče da se isele je pitanje jezika. Uglavnom misle, po našem običaju „snaći ćemo se“ i da će nam u kratkom vremenu strani jezik ući u glavu sam od sebe. To je velika zabluda i velika prepreka. Svaki strani jezik je toliko kompleksan da zahteva mukotrpno učenje, čitanje, pisanje, konverzaciju, naročito sa domaćim stanovništvom, da bi se jezik posle nekoliko godina savladao ali samo do određenog nivoa. Izuzetak su deca i jako mladi koji ga nauče kao maternji, svima ostalima akcenat ostaje do kraja života. Sledeći problem naših ljudi je prihvatanje ovdašnjih strogihpravila i discipline na radnom mestu: nema kafenisanja, pušenja, prepričavanjasinoćnih TV i ostalih političkih događaja.

Rezultati na poslu se sumiraju svakodnevno i sve je važno: lična prezentacija (urednost i pristojna odeća),ljubaznost sa strankama (pacijentima, naročito) i kolegama. Na primer, jedan naš mladi stručnjak, koji je imao sreću da dobije dobar posao, bio je vrlo arogantansa strankama. Supervizori mu ništa nisu rekli već su postavili kameru ukancelariji i posle izvesnog vremena dali mu kasetu da vidi sebe i svoj odnosprema klijentima. Dobio je posle toga još jednu šansu jer je prihvatio kritiku isad su svi zadovoljni.

To su neka moja lična iskustva. A sada da malo o tome kako izgledaju ove dve zemlje "na kraju sveta":

Australija je već nekoliko godina u samom vrhu liste najboljih zemalja na svetu za život, prema izveštaju Ujedinjenih nacija. Kanada, Norveška a odnedavno i Island, su u istom društvu. Novi Zeland je korak iza Australije po bogatstvu ali ima drugih kvaliteta koji ga izjednačavaju sa njom. Obe zemlje su, kao britanske kolonije, prihvatile i nastavile kulturu i tradiciju i demokratiju matice zemlje a Australija je i pretekla u mnogim aspektima života.  Živeći naizmenično u obema zemljama (zimi u Australiji a leti na Novom Zelandu) sagledala sam mnogo toga što ne prestaje da me oduševljava i mogu samo da žalim što je naša Srbija jako daleko od svega toga. Sam eventualni ulazak u Evropsku uniju neće doneti veliko poboljšanje ukoliko svaki stanovnik Srbije lično ne doprinese tome.

Prva stvar koja ovde padau oči je POŠTOVANjE ZAKONA. Niko ovde ne komentariše zakone niti mu pada napamet da sam odlučuje da li će ga poštovati. Svakome je ostavljeno da poštuje zakon dobrovoljno a ako se ogreši, biće sačekan na raznim mestima i nivoima i kažnjen. Primera je bezbroj i za naše prilike sve su na ivici neverovatnog: svakodnevno ćete videti rendžere kako krstare ulicama i kontrolišu da li se voda troši na polivanje bašti ili pranje kola što je strogo zabranjeno u Australiji, i kažnjava se hiljadama dolara;  Da li neko nestručan i nevezan popravlja krov, da li su komšije obaveštene o izvođenju radova(!),  da li je buka veća od dozvoljene,  da li se rezidencijalni kvartovi koriste kao poslovni što je strogo zabranjeno čak i kad je neka tiha delatnost u pitanju. Ovde se kontroliše i javna higijenu, da li neko maltretira životinje, naročito ugrožene vrste, da li vodi psa na užetu i da li pokupi pseći izmet,  da li nosi šlem dok vozi bicikl, da li baca prazne flaše i, čak, da li nosi britvu, što je strogo zabranjeno! Nezamislivo je da neko otvori kafić, prodavnicu ili ordinaciju u rezidencijalnom kvartu ili da na bilo koji način ometa mirno stanovanje. Svi građani se ohrabruju da prijave sva nepoštovanja zakona i oni to čine sa ponosom, niko to ne smatra cinkarenjem kao u Srbiji. Ovde je vrlo jaka svest o tome da se zakon mora poštovati jer ako ga svi ne poštuju nikome neće biti dobro. I lokalne i više vlasti veoma brzo reaguju na sve žalbe i pritužbe. Osnovna razlika ove demokratije ovde od demokratije i vlasti u Srbiji je ta što se ovde vlast boji naroda a u Srbiji se narod boji vlasti. Nećete čekati godinama da se popravi asfalt u vašoj ulici ili zameni sijalica na banderi ili poseče i ukloni drvo posle oluje. Iznošenje đubreta je posebno zanimljivo: svako domaćinstvo dobije besplatno tri velike kante sa točkovima, za reciklažu (papir, plastika, staklo, odeća) , zelenilo i ostalo đubre i onda se u određenim danima ono iznosi ispred kuće. Veliki kamioni grabe i ubacuju đubre a vozač istovremeno kontroliše putem ogledala sadržaj kante i ako nije odgovarajući prvo ostavlja opomenu i to evidentira a ako se ponovi prekršaj, neće vam odneti đubre sledeći put. Zanimljivo je da ovde postoje lica koja su plaćeno da pronalaze đake koji beže sa časova i okupljaju se u šoping centrima, plažama, železničkim stanicama i da ih vraća u škole. Da li možete zamisliti kako bi to izgledalo kod nas u Srbiji? U bolnicama ćete videti „pink lejdis“,  volonterke u pink odeći koje svakodnevno donose bolesnicima novine, slatkiše, razgovaraju sa njima i čine im sitne usluge. Volonteri i inače daju izuzetno važan doprinos u mnogim sferama života, naročito u brizi o starima i nepokretnima, bolesnima, siromašnima. Takođe postoji institucija "meal on the wheel" - obrok na točkovimaza one koji ne mogu sami da pripremaju hranu.

Ovo sve opisano će vam izgledati kao sitnice ali su to sitnice koje veoma olakšavaju svakodnevni život. Međutim, ono što je najbolje i što posle života u ratom zahvaćenoj Srbiji prvo dolazi do izražaja je empatija, briga za tuđe muke i želja da svako, koliko može, pomogne. Novozelanđani će vam na primer reći da ne mogu podneti da vide siromaštvo. Nezaposleni imaju socijalnu pomoć, postoje socijalni stanovi, vrlo pristojni i jeftini i koji se dotiraju jer socijalna pomoć nije dovoljna, jeftina odeća i čak socijalne službe pomažu da kupite cipele ili vam na primer daju novac ako imate goste a nemate mogućnosti da kupite hranu!!

Ovde ljudi uglavnom ne lažu i zato vam veruju kad im se požalite, ali ako vas uhvate u laži, teško vama. Naravno da svuda ima zloupotreba i kriminala ali se ovde veoma efikasno bore protiv toga.  

Ni u jednom trenutku se nisam susrela sa tzv. surovim kapitalizmom,  kako u Srbiji vole da plaše narod. Istina je da zdravi i sposobni moraju da rade i da u biznisu nema milosti; opstaju samo sposobni i vredni ali zato deca, maloletni, bolesni, stari imaju svaku moguću pomoć države. Neko mora da zaradi za sva socijalna davanja i često ćete čuti izreku da "nema besplatnog ručka". Živeći u ovako dobro organizovanim državama gde se osećam sigurnom jer znam da ću dobiti pomoć ako mi zatreba i da nema nerešivih problema, i da se svi, u administraciji,zdravstvenim ustanovama, samouslugama, transportu, gde god hoćete, trude davam ugode, vrlo brzo po dolasku sam se oslobodila gorčine nakupljene tokom ratau bivšoj Jugoslaviji. Posebno ističem uspeh mog sina koji je sa 17 godina došaoovde i bez ikakvih teškoća diplomirao na „Viktorija univerzitetu“ u Velingtonu kao jedan od dvojice najboljih studenata i zahvaljujući tome odmah dobio posaou parlamentu Novog Zelanda u kome i danas radi za godišnju platu koju ja kaodiplomirani pravnik nisam zaradila za ceo moj radni vek.

Ono što ovde nedostajesvima nama je način druženja; prijateljstva su ovde sasvim drukčija ali, budućida ne možemo imati sve u životu, ukupan utisak ovde je pozitivan. Ni ujednom momentu nisam osetila diskriminaciju zbog toga što sam iz Srbije ili štomi engleski jezik nije savršen pa zato nikad nisam zažalila što sam odlučila da dođem i radikalnopromenim svoj život.