На крају света

Кад сам пре 10 година, у својој 53. години, одлучила да се отиснем у свет, оставивши иза себе посао, кућу, пријатеље, фамилију и велико разочарење због, пре свега, страшног моралног пада узрокованог Милошевићевим ратовима као и сиромаштвом које је захватило све слојеве поштених грађана, нисам имала велика очекивања нити сам мислила да је овде "долина лептира", како рече наш земљак из Канаде. Доста сам путовала па сам имала неку преставу како изгледа живот у цивилизованим земљама и то што сам очекивала управо сам и нашла овде.

Оно о чему наши људи готово да и не размишљају кад одлуче да се иселе је питање језика. Углавном мисле, по нашем обичају „снаћи ћемо се“ и да ће нам у кратком времену страни језик ући у главу сам од себе. То је велика заблуда и велика препрека. Сваки страни језик је толико комплексан да захтева мукотрпно учење, читање, писање, конверзацију, нарочито са домаћим становништвом, да би се језик после неколико година савладао али само до одређеног нивоа. Изузетак су деца и јако млади који га науче као матерњи, свима осталима акценат остаје до краја живота. Следећи проблем наших људи је прихватање овдашњих строгихправила и дисциплине на радном месту: нема кафенисања, пушења, препричавањасиноћних ТВ и осталих политичких догађаја.

Резултати на послу се сумирају свакодневно и све је важно: лична презентација (уредност и пристојна одећа),љубазност са странкама (пацијентима, нарочито) и колегама. На пример, један наш млади стручњак, који је имао срећу да добије добар посао, био је врло арогантанса странкама. Супервизори му ништа нису рекли већ су поставили камеру уканцеларији и после извесног времена дали му касету да види себе и свој односпрема клијентима. Добио је после тога још једну шансу јер је прихватио критику исад су сви задовољни.

То су нека моја лична искуства. А сада да мало о томе како изгледају ове две земље "на крају света":

Аустралија је већ неколико година у самом врху листе најбољих земаља на свету за живот, према извештају Уједињених нација. Канада, Норвешка а однедавно и Исланд, су у истом друштву. Нови Зеланд је корак иза Аустралије по богатству али има других квалитета који га изједначавају са њом. Обе земље су, као британске колоније, прихватиле и наставиле културу и традицију и демократију матице земље а Аустралија је и претекла у многим аспектима живота.  Живећи наизменично у обема земљама (зими у Аустралији а лети на Новом Зеланду) сагледала сам много тога што не престаје да ме одушевљава и могу само да жалим што је наша Србија јако далеко од свега тога. Сам евентуални улазак у Европску унију неће донети велико побољшање уколико сваки становник Србије лично не допринесе томе.

Прва ствар која овде падау очи је ПОШТОВАЊЕ ЗАКОНА. Нико овде не коментарише законе нити му пада напамет да сам одлучује да ли ће га поштовати. Свакоме је остављено да поштује закон добровољно а ако се огреши, биће сачекан на разним местима и нивоима и кажњен. Примера је безброј и за наше прилике све су на ивици невероватног: свакодневно ћете видети ренџере како крстаре улицама и контролишу да ли се вода троши на поливање башти или прање кола што је строго забрањено у Аустралији, и кажњава се хиљадама долара;  Да ли неко нестручан и невезан поправља кров, да ли су комшије обавештене о извођењу радова(!),  да ли је бука већа од дозвољене,  да ли се резиденцијални квартови користе као пословни што је строго забрањено чак и кад је нека тиха делатност у питању. Овде се контролише и јавна хигијену, да ли неко малтретира животиње, нарочито угрожене врсте, да ли води пса на ужету и да ли покупи псећи измет,  да ли носи шлем док вози бицикл, да ли баца празне флаше и, чак, да ли носи бритву, што је строго забрањено! Незамисливо је да неко отвори кафић, продавницу или ординацију у резиденцијалном кварту или да на било који начин омета мирно становање. Сви грађани се охрабрују да пријаве сва непоштовања закона и они то чине са поносом, нико то не сматра цинкарењем као у Србији. Овде је врло јака свест о томе да се закон мора поштовати јер ако га сви не поштују никоме неће бити добро. И локалне и више власти веома брзо реагују на све жалбе и притужбе. Основна разлика ове демократије овде од демократије и власти у Србији је та што се овде власт боји народа а у Србији се народ боји власти. Нећете чекати годинама да се поправи асфалт у вашој улици или замени сијалица на бандери или посече и уклони дрво после олује. Изношење ђубрета је посебно занимљиво: свако домаћинство добије бесплатно три велике канте са точковима, за рециклажу (папир, пластика, стакло, одећа) , зеленило и остало ђубре и онда се у одређеним данима оно износи испред куће. Велики камиони грабе и убацују ђубре а возач истовремено контролише путем огледала садржај канте и ако није одговарајући прво оставља опомену и то евидентира а ако се понови прекршај, неће вам однети ђубре следећи пут. Занимљиво је да овде постоје лица која су плаћено да проналазе ђаке који беже са часова и окупљају се у шопинг центрима, плажама, железничким станицама и да их враћа у школе. Да ли можете замислити како би то изгледало код нас у Србији? У болницама ћете видети „пинк лејдис“,  волонтерке у пинк одећи које свакодневно доносе болесницима новине, слаткише, разговарају са њима и чине им ситне услуге. Волонтери и иначе дају изузетно важан допринос у многим сферама живота, нарочито у бризи о старима и непокретнима, болеснима, сиромашнима. Такође постоји институција "meal on the wheel" - оброк на точковимаза оне који не могу сами да припремају храну.

Ово све описано ће вам изгледати као ситнице али су то ситнице које веома олакшавају свакодневни живот. Међутим, оно што је најбоље и што после живота у ратом захваћеној Србији прво долази до изражаја је емпатија, брига за туђе муке и жеља да свако, колико може, помогне. Новозеланђани ће вам на пример рећи да не могу поднети да виде сиромаштво. Незапослени имају социјалну помоћ, постоје социјални станови, врло пристојни и јефтини и који се дотирају јер социјална помоћ није довољна, јефтина одећа и чак социјалне службе помажу да купите ципеле или вам на пример дају новац ако имате госте а немате могућности да купите храну!!

Овде људи углавном не лажу и зато вам верују кад им се пожалите, али ако вас ухвате у лажи, тешко вама. Наравно да свуда има злоупотреба и криминала али се овде веома ефикасно боре против тога.  

Ни у једном тренутку се нисам сусрела са тзв. суровим капитализмом,  како у Србији воле да плаше народ. Истина је да здрави и способни морају да раде и да у бизнису нема милости; опстају само способни и вредни али зато деца, малолетни, болесни, стари имају сваку могућу помоћ државе. Неко мора да заради за сва социјална давања и често ћете чути изреку да "нема бесплатног ручка". Живећи у овако добро организованим државама где се осећам сигурном јер знам да ћу добити помоћ ако ми затреба и да нема нерешивих проблема, и да се сви, у администрацији,здравственим установама, самоуслугама, транспорту, где год хоћете, труде давам угоде, врло брзо по доласку сам се ослободила горчине накупљене током ратау бившој Југославији. Посебно истичем успех мог сина који је са 17 година дошаоовде и без икаквих тешкоћа дипломирао на „Викторија универзитету“ у Велингтону као један од двојице најбољих студената и захваљујући томе одмах добио посаоу парламенту Новог Зеланда у коме и данас ради за годишњу плату коју ја каодипломирани правник нисам зарадила за цео мој радни век.

Оно што овде недостајесвима нама је начин дружења; пријатељства су овде сасвим друкчија али, будућида не можемо имати све у животу, укупан утисак овде је позитиван. Ни уједном моменту нисам осетила дискриминацију због тога што сам из Србије или штоми енглески језик није савршен па зато никад нисам зажалила што сам одлучила да дођем и радикалнопроменим свој живот.