Milanu Bandiću dolaze pred zatvor da mu ljube ruke

Novi Sad – Hrvatski dramski pisac Slobodan Šnajder napisao je 40 drama, od kojih sedam – kaže on, nikada nije igrano u Hrvatskoj. „Zamislite da se to desilo Biljani Srbljanović u Beogradu, to bi bio požar mitskih razmera“, kazao je Šnajder studentima novosadskog Filozofskog fakulteta. Sa stručnjacima, kako je oslovljavao publiku sa Odseka za srpsku književnost, autor nagrađivanog i prećutkivanog, hvaljenog i osporavanog „Hrvatskog Fausta“, razgovarao je prekjuče i o svom novom romanu „Doba mjedi“. Nije krio zadovoljstvo što ga pitaju o stvarima koje dosad nisu spomenute u objavljenim kritikama – a ima ih, napomenuo je, na preko sto stranica.

„To je, dakle, dijalog Leona Mordekaja, koji je neka vrsta mitskoga, koji ide kroz povijest, i Georga Kempfa, na jedno vrlo važno pitanje. To pitanje, pojednostavljeno, glasi: kako je bog mogao dopustiti Aušvic? Točnije, otkuda zlo u svijetu kojega je stvorio dobri bog, i bogami se potrudio u šest dana“, kazao je Šnajder.

Na to pitanje, Kabala je, po njegovim rečima, odgovorila pre Aušvica, tako što je boga „oslobodila“ odgovornosti: „Bog je naprosto izvan svijeta, bog s tim nema ništa“, rekao je Šnajder, dodajući da je to jedna očajnička projekcija – da se spasi bog, ne svet.

Šesto stranica romana „Doba mjedi“ pisao je deset godina: „Dvoje ljudi je moralo umreti da se ja odvažim pisati“, kazao je on govoreći o svojim roditeljima, ocu nemačkog porekla, njegovom odlasku u Poljsku za vreme Drugog svetskog rata, i majci Hrvatici.

Ta „gromada“ od romana, po njegovim rečima, opisuje kako je teško biti stranac u zavičaju: „To iskustvo, u kojem nema radosti, može se osetiti samo u zavičaju. To može biti folksdojčer, Srbin u Hrvatskoj u neko vrijeme, ili Hrvat ovdje.“

Priča koju je u romanu ispričao govori o dvoje ljudi koji su odživeli svoje živote u doba ekstrema, te o njihovom potomku kome je zapalo, kao ne baš srećno nasledstvo, da izađe na kraj s tom činjenicom.

„Savjetujem stručnjacima da pogledaju izvore na kraju knjige. Da imate makar listu nekih izvora, dokumente, uz tekstove o poljskom antisemitizmu. Morate znati i da Nemci uredno, trenutno, prevedu sve što Poljaci govore o antisemitizmu. Logično, jer hoće podeliti krivnju, to je meni potpuno jasno“, kazao je Šnajder.

Studenti su primetili da u „Doba mjedi“ uprkos pesimističke note ima i humora, a pisac im je odgovorio da on duboko veruje u to da nas jedino humor može spasti, te da se on u svom pisanju trudi oko toga, iako ga, kako je kazao, nažalost smatraju smrtno ozbiljnim i dosadnim.

„Recimo, ’Enciklopedija izgubljenog vremena’ vam je čisti humor“, napomenuo je i dodao da je u poslednje vreme napisao nekoliko satira, a da će jednu od njih pročitati 25. januara kada ponovo bude gost u Novom Sadu. Zove se – „Govno“, otkrio je pisac glasno se smejući. Ali otkrio je samo da je u njoj „na četiri i po kartice“ objasnio u čemu je tajna sukoba između Hrvata i Srba.

On je rekao da je njegova drama „Enciklopedija izgubljenog vremena“ koja se trenutno igra u Pozorištu mladih u Novom Sadu jedina aktivna predstava po njegovom komadu i da je zadovoljan saradnjom sa režiserkom Snježanom Banović. Ispričao je kako je na probi te predstave grupi studenata rekao da ih neće terati da uriniraju na sceni ni da se šetaju goli.

„To se sada smatra nečim radikalnim. Legitimno je, spada u katalog želja, ali ja tu ne spadam“, poručio je Šnajder.

Upitan o Miroslavu Krleži, rekao je da je taj pisac postavio kriterijume, a da bez toga nema ništa. Rečima „kapa dole“ opisao je Aleksandra Tišmu, navodeći da je to ovdašnji pisac kojega u novije vreme ponovo čita.

Šnajder je, govoreći o totalitarizmu u književnosti i šansi da ga u životu prepoznamo, rekao da je to sistem javne obmane i da čovek jedva čeka da bude obmanut, ali da ima ljudi kojima je sve jasno i koji se tome mogu samo smejati.

„’Ajde bože, ’ajdemo se smejati. Arhiprimer vam je gospodin Bandić. To je neopisivo kako mu bakice ljube ruke, kao biskupu. Dolaze pred zatvor i plaču: pustite ga van, pustite ga van! Taj čovek, gospodo, u jednom društvu, u kojem imam insajdera, javno se hvali: ja ću biti prvi koji je u Hrvatskoj zdipio milijardu. Kužiš, ti ljudi više uopšte ne žele da ne kradu. Ne, oni samo kažu – dokažite.“