Kad zidovi šapuću

Na kraju prostorije, desno od prozora koji gleda na Poenkarovu, oko malog stočića, stoje Jovan Dučić i Branislav Nušić. Žučno se prepiru oko jednog papira, teksta na kome je, od ispravki, više slova dopisanih rukom nego pisaćom mašinom. To je članak koji Politika sutra objavljuje na prvoj strani. Proglas narodu. Naočiti Hercegovac bi da tekst, ipak, malo „umije”, smiri, a, s druge strane, Nušić bi da ga još malo „dosoli” i zaoštri.

Nekoliko koraka dalje, na sredini prostorije, iza nosećeg stuba, sto sekretarice pored koje stoji Miloš Crnjanski. Došao da pravda putne troškove. Žali se na blato sa banatskih drumova koje je prethodnih desetak dana pohodio. Na košavu sa Karpata i administraciju.

S leve strane prostorije red od pet stolova u nizu. Za drugim, prepunim papira, mastionicom i nekakvom čudnom figuricom sedi Ivo Andrić. Ćuti i prepravlja najnoviji rukopis. Sedi već dobrih četrdesetak minuta, a poslednjih petnaest  treći put menja jednu rečenicu. Nikad nije predao rukopis uredniku a da ga bar tri puta nije pročitao.

U drugoj prostoriji na kojoj i nije bilo vrata, skroz do prozora, cupka Branko Ćopić. Stoji ispred stola urednika Živka Milićevića i čeka da mu pregleda tekst. Kad je dolazio prvi put u Politiku njegovo pisanije je završilo u Živkovoj korpi za otpatke. Branko student, skromno obučen, stalno pogleduje kroz prozor. Gleda na Poenkareovu. Dole, ispod lipe, stoji njegov drug Miloš, mladi slikar. Čeka ga da odu u kafanu kod Rasuleka. Tu u blizini, preko puta, gde studentarija obično jede tanke kobasice koje su se prodavale na metar.

Iza ulaznih vrata, odmah kad se zakorači u veliku sobu, desno, nalazi se nekoliko običnih drvenih stolica. Onih kao iz starih bioskopa. Tu sede i tiho razgovaraju Isidora Sekulić i Desanka Maksimović. Isidora joj prepričava neki događaj dok je bila u Sokobanji, a Desanka je ubeđuje da zajedno obiđu Brankovinu, da vidi šta je lepota.

U maloj sobici na drugom spratu ugurana tri stočića i nekoliko stolica, a unutra ljudi kao u tramvaju. Za prvim stolom Pjer Križanić, do njega Ljuba Ivanović, a u posetu im došli Milo Milunović, Petar Lubarda, Jovan Bijelić, Predrag Milosavljević, Milan Konjović i Petar Dobrović. Doneli crteže za božićni dodatak.

Iz hodnika se začu lupa vrata od lifta i pojavi se, sav razbarušen, Veljko Petrović. Pozdravi se s Milošem Crnjanskim i upita ga kad će da obiđe i Bačku a ne samo Banat. Veljko se raspitivao da li je dolazio Sima Pandurović.

Kad mu rekoše da je Sima već odleteo sa Tinom Ujevićem do Skadarlije i Veljko brže-bolje zamače kroz vrata. Rastko Petrović nije dolazio jer je sinoć sa društvom zaglavio u Dečanskoj, a Sibe i Brana dolaze noću da obiđu redakciju i slovoslagače koji su njihove stihove pretakali u olovna slova.

Veljko okrenu niz stepenice i gotovo da se sudari sa Slobodanom Jovanovićem, skinu šešir i nastavi svojim putem. Slobodan uđe u redakciju, pozdravi se sa Dučićem i Nušićem i uputi se ka Ribnikarevoj kancelariji.

Ovu i slične priče o slavnom zborištu velikana pisane reči i danas šapuću zidovi Politikinog zdanja podignutog pre 95 godina.

Upućeniji se kunu da i danas, kad dođete na Politikin trg, zastanete ispod lipa, oslušnete malo bolje, možete razabrati reči Jovana Dučića kako ubeđuje Ivu Andrića da ne propusti priliku da sarađuje u Politici jer je to ugledna kuća. Drugi opet tvrde da noću škilji svetlo sa prozora pored koga sedi Branislav Nušić. Rediguje tekstove iz kulturne rubrike i smišlja naslove.

Nekome možda ova priča deluje kao neka antikvarnica srpske duhovnosti, ali postoji nevidljiva i snažna linija koja povezuje Srbiju od pre sto godina i Srbiju danas. Ta liniji je krivudava, ali je jedna od retkih vertikala koje srpsko društvo ima. Vremena se menjaju pa nam se često čini da nema ni velikih umetnika, ni velikih ideja, niti velikih poduhvata. Ipak, postoji nešto što traje 112 godina a da nije zaboravilo ni svoju početnu ideju, niti pogazilo osnovne principe – Politika. I neizbežna sintagma koja ide uz nju – nacionalna institucija.  

To nije fraza koja se kurtoazno izgovara. Obično prilikom obeležavanja jubileja. Ne samo zbog zidova koji ponekad šapatom zbore i svedoče o postojanju jedinstvene kulturne riznice ovoga naroda već i zbog toga što i danas, uprkos svemu, Politika između svojih krivih slova tvrdoglavo čuva i čvrsto drži barjak pisane reči u Srbiji.