Koji su jezici nepoželjni u Parizu

„Na levoj obali Sene, a posebno u Latinskom kvartu oko Bulevara Sen Mišel i Sen Žermen skupljali su se studenti i intelektualci. Tu su bile kafane, knjižare, bioskopi, galerije, izdavačke kuće posebnog tipa. Mogao si da uz čašu vina ili šoljicu kafe provedeš čitav dan za kafanskim stolom i da te niko ne opomene. Svašta se tamo dešavalo i još uvek se osećala energija podstaknuta studentskim protestima iz maja 1968. Kritikovala se i crvena buržoazija i kapitalizam, bunt protiv ratova je bio u punom jeku, težilo se boljem društvu, i verovalo se da je ta ideja ostvariva. Bilo je to 1970, dve godine posle studentskih protesta, a samo u sledećih deset godina sa Bulevara Sen Mišel nestalo je desetak knjižara. Nedavno je iz tog kvarta otišla i čuvena knjižara La In (La Hune). Iseljavali su je nekoliko puta, a na mestu gde su se sastajali nadrealisti i pisci, nicale su prodavnice Diora ili Luj Vitona. Prošle godine je definitivno nestala, nije više bila rentabilna. Danas je Latinski kvart posvećen potrošačima sa dubokim džepom i turistima.” 

Profesor Ranka Bijeljac-Babić ovako ukratko opisuje promene u pariskom Latinskom kvartu koje su se desile otkako je 1970. upisala Sorbonu, pa do danas kada Pariz u atmosferi straha i nelagode preživljava dane posle terorističkog napada. Profesor je na fakultetu Poatje, i član laboratorije psiholingvistike na fakultetu Pariz Dekart. Naročito je specijalizovana za dvojezičnost kod dece, što je danas jedna od najaktuelnijih tema u Francuskoj. Za nekoliko meseci izlazi u Parizu njena nova knjiga o dvojezičnosti. Pre ove, objavila je knjigu „Od govora do jezika” u izdanju Galimara koja je sa francuskog prevedena na nekoliko stranih jezika, ali ne i na srpski.

Često se danas govori da su se francuski intelektualci povukli u svoje zatvorene krugove, da je levica više zainteresovana za kavijar i šampanjac, nego za društveni angažman, i da je Pariz u tom smislu izgubio ulogu koju je imao?

Slažem se da je došlo do velikih promena, ali još uvek se u Parizu organizuju angažovane tribine, samo što se to ne dešava više u Latinskom kvartu niti po čuvenim kafićima kakvi su bili legendarni „D Mago” i „Flora”. Samo nekoliko dana posle atentata, Alen Badju održao je u prepunoj sali pozorišta „Komun”, u predgrađu Oberviljije, tribinu pod naslovom „Naše zlo potiče iz daljine”. Badju je filozof, dramski pisac i književnik, jedan od vrlo angažovanih intelektualaca u Francuskoj. Druga je priča što se danas više zna za one filozofe koji više vole da se slikaju na crvenom tepihu i koji su zainteresovani za medijsku promociju više nego za društveni angažman.

Pripadate kružoku „Kafe bilingvizma” gde se zalažete da društvo i škola posvete veću pažnju dečjem maternjem jeziku, koji se često zanemaruje?

U društvu i u školama deci se često zabranjuje da govore na jeziku kojim se služe u porodici. S jedne strane se veliča englesko-francuska, ili nemačko-francuska dvojezičnost, dok se s druge negira, zabranjuje, omalovažava arapski, srpski, rumunski jezik.

U Francuskoj danas 20 do 40 odsto porodica koristi kod kuće neki svoj drugi jezik. U pariskom regionu ne postoji razred u kome su deca iz isključivo jednojezične francuske sredine. Da ne govorimo o predgrađima gde od 80 do 100 odsto dece sluša još najmanje jedan jezik u porodici. Školski sistem se bori da sva deca što pre savladaju govorni i pisani francuski, često traže od roditelja da deca i kod kuće govore francuski, umesto maternji jezik. To je važno i za smanjenje tenzija u društvu.

Naučnici odbacuju teoriju da deca izložena različitim jezicima mogu biti zbunjena?

Naučno je dokazano da nema kašnjenja i odstupanja kod dvojezične dece. Postoje velike prednosti. Na društvenom i kulturnom planu dva jezika su dva sveta, dve kulture, dva pogleda na svet. Dvojezična deca pokazuju viši stupanj tolerancije, veću mogućnost za prilagođavanje, mentalnu fleksibilnost u razmišljanju...

Noam Čomski je jedan od angažovanih intelektualaca koji je veoma popularan u Srbiji zbog stavova i kritike kapitalizma i vojnih intervencija. U čemu je, po vašem mišljenju, njegov najvažniji doprinos lingvistici?

Njegova teorija o generativnoj gramatici, imala je ogroman uticaj na psiholingvistiku. S obzirom na kompleksnost jezika i činjenice da deca savladaju jezik već u toku treće godine bez većeg napora i da ih niko eksplicitno ne uči da govore, to po teoriji Noama Čomskog ukazuje da je sposobnost govora urođena osobina ljudskog bića. Uticaj Čomskog kod većeg broja psiholingvista je i dalje jak, kako u anglosaksonskom svetu tako i u Francuskoj.