Šta to, zbog čega to?

Provodili smo leto pod Avalom. Ja sam išao po ceo dan kroz napuštene topionice žive i bio na visokim granama kestenova i bukvi. Sa uzbuđenjem gledao sam u gnezda. Imao sam prijatelja koji su mi, razapeti između granja, poveravali tajne prirode. U veče sam se vraćao preko poljana, i nisam mogao večerati, toliko sam bio nadut od trnjina, kupina i oporih krušaka. Ali jednoga večera, gazeći kroz močvarnu livadu, imao sam odjednom osećanje kao da sam shvatio koliki je značaj tih topionica, brežuljaka, hrastova i ptica, i koliki je značaj što sam ja baš međ njima. U stvari nisam ni bio sasvim svestan toga osećanja: u meni samo kao da se nešto obznanilo. Ja sam seo na prvi kamen i plakao glasnije no da me je neko istukao.

Nisam bio ni malo nesrećan a plakao sam najvrelijim suzama.

Dve godine docnije, radio sam sa još trojicom vršnjaka u bolnici. Bolnica je bila u osnovnoj školi čiji sam svaki kut poznavao. Moja je dužnost bila samo da perem ranjenike, da pišem pisma njinim porodicama, da im pomažem pri potrebama. Ja i ovo poslednje spominjem, zato što sam i sada ponosit na sve što mi je bilo povereno. Tada sam naučio da su značaj i vrednost nečega kud i kamo važniji od izgleda.

Kada je trebalo potrčati za štogod, odneti ili doneti šta, sestre, nadzornici i lekari, žurili su me, nemajući kad da govore, udarajući me prijateljski po plećima. Jednom sam imao da odnesem neki gaz ili jod u operacionu salu. Vrata su bila širom otvorena. Bolničari i lekari radili su oko ranjenika; ovaj mi je bio okrenut tabanima, tako da sam sasvim jasno video celo njegovo obnaženo telo. Između stomaka i rebara, ruke lekara su radile grozničavo, žurno. Zarivale se sve dublje u utrobu. Zbog stravičnih trpljenja, donji deo trbuha, i butine, trzali su se silno. Ranjenik je bio ovijen tako da se samo njegovo telo, nezavisno od svesti otimalo od mučenja.

Ja sam bio taj koji je nekoliko dana ranije sekao makazama odeću sa toga tela, koji ga je prao sunđerom, sapunjao gde je berberin imao da ga brije. To je bilo telo prostoga radnika, koga su napori, rad i mladost, stvorili savršenim. Ni naga tela devojaka i žena, koja su docnije bila sjaj života, ni tela životinja koja su rasla slobodno u prirodi, nisu prevazilazila njegovo savršenstvo. Ovo je kao one bukve iza čijeg sam lišća odnosno nekada gnezda stajao pred svim oblinama i pejzažima. Sada se, međutim evo, sve okomilo, bojišta, bolnice i lekari, da ga namuče, iskvare i unište. Čak ga ni smrti, da se preko nje izmeša sa prirodom, nisu hteli predati savršenog.

Samo sam jedan pogled bio bacio. Otišao sam u magacin gde su stajale slamarice za buduće ranjenike, platna za zastirače, koja nisu još ni okrojena a koja će biti krvava: ćebad. Seo sam u ugao. Znam da nisu bili ni žalba ni užas koji su me rasplakali, već osećanje nečeg nenadmašnog i neshvatljivog u isti mah. Mislio sam da postojanje takvog tela, i svakog tela i ružnog i smešnog tela predstavlja samo sobom nešto veličanstveno: da je trzanje toga tela, u naporu da sačuva svoje savršenstvo u pravome obliku, takođe veličanstveno. Na toj misli sam bio na tome osećanju, da bih da zahvalim, bilo čemu, što svet postoji ma ovakav kakav je. Ali nisam razumeo ni tada, niti razumem sada, zašto nisam kliktao svoje ushićenje i svoju zahvalnost, već sam ih mešao sa suzama.

I potom mi se vraćala ista ta nenadmašna osećanja, iz najrazličitijih uzroka.

U Parizu sam kao student pisao neku knjigu, dok je moj drug Mokranjac svirao mazurke. Ja sam u istoj ogromnoj sobi opisivao pejzaž. U to sam vreme još verovao da ću jednoga dana postati vrlo veliki pisac; te žudeo, ne samo radi slave, već, što mi se činilo da ću tako izraziti nešto, što niko nije umeo, a što će me spojiti sa beskrajem. Tada sam opisivao taj pejzaž toliko predano da sam jasno osećao miris trave i cveća, šum insekata i ptica; video prozračnost vode i plavilo vazduha. Lagano su pleća i pokret ruku prijatelja koji je svirao, tvrdi zidovi sobe i vrata od drugih soba, gubili svaki značaj za mene. Sve je to bilo kao prozračno u ogromnome predelu što se širio odatle, pun boja, zvukova, prodornosti. Misao je zadijano, jurila, po njemu, da stvori ovde jedan izvor u lišću, ovde jedan hrast, sa koga, svaki čas, padaju žirovi, ravnomerno kao satovi vremena. U istinu sam bio zadijan tolikom stvarnošću, koju držim kao nekim uzdama, da se ne otrgne. Činilo mi se da razumem svaku najmanju pojedinost te stvarnosti. Bio sam sav zadahnut mirisima, sav zasenjen bojama.

Naglo napustih svoj sto, priđoh prozoru, i obrnut tako da me drug ne bi mogao videti, stajao sam iznad onih dugih pariskih ulica punih sveta. I taj trenutak, kao i oni raniji, činio me je skoro srećnim; ulivao mi veru u nešto o čemu bi trebalo samo razmisliti, vezivao me sa svim što je bilo kada, bez razloga i ne nesrećan, nisam mogao zadržati suze. Ja ne znam zašto je bilo potrebno da pređem do prozora, kada sam osetio, u sred naše studentske sobe, veliki predeo oko sebe.

Po nekad mi se činilo da bih u takvom času, ili odmah za njim, mogao izraziti ono savršeno što su neki izrazili pre mene. Jednoga večera, mi smo išli u Tivoli da posmatramo padanje zvezda, koje su astronomski kalendari predviđali baš za tu noć. Bio je avgust. U Tivoliu je Sibilin Hram bio među zvezdama i kaskadama. Noć se vukla preko svega toga, puna zlatnih pruga. Bilo je nečega, ili možda i nije, što je vikalo od ljubavi. Zvezdama se nikako nije padalo i mi smo se tome gordo smejali. Jeli smo pastrmku lovljenu ispod vodopada. Vrt Vile d’ Este šumeo je sa svojim hiljadu vodoskoka. Zatim smo se vraćali automobilom kroz noć. To je bila mašina koju smo smatrali rado živim bićem, i zvali je Đogom. Čovek, koga smo svi mnogo voleli, sedeo je ispred mene, pored šofera. Mesec je jurio iznad kola, uskakao u vodu pored puta, naglo, i opet odskakao u nebo, otresajući se kao mokar pas. Meni se opet dogodilo da nisam mogao da dišem od naročitog osećanja. Nagao sam se napred i pitao toga jedinstvenoga čoveka ispred sebe; misli li on da treba živeti; misli li on da treba umreti, i nije li, da, u najlepšim časovima, život zove sebi smrt kao draganu. Ja sam govorio da bih našao oduške; da bih od sebe samog sakrio, da mi suze, krupne i smešne, vrele, kaplju po rukama. Svi su bili srećni oko mene; i šofer koji je terao. Ja sam, bio sam apsolutno srećan, i nisam ništa razumevao. Zašto! Zašto sam onda, još pre toga, voleći devojku, koja me nije ničim uvredila, išao livadama; zašto su mi suze smetale da dočitam opis Lindbergovog preleta preko okeana.

Činilo mi se i sad, kao uvek, da ono šta budem rekao, pod prilivom takvih osećanja, biće savršeno. Kada sam stigao to veče u Rim, pokušao sam da pišem. Nisam nalazio u sebi nijedne reči. Jedino: zračna osećanja, probojna, bez otpora, kao obasjana reka u noći.

Znam da sam u tim trenutcima bio uvek nesebičan, da mi je život izgledao beskrajno čist i moguć, da sam verovao u osnovnu dobrotu bivanja. Znam da nisam ništa dalje tada želeo, da mi je sve izgledalo kao da sam u sred ispunjenja. Da je sve prosto, sve lako. Uviđao sam da je osećanje koje me nateruje na to stalno istovetno, i ako su doživljaji koji me njemu dovode sve drukčiji. Sigurno je, apsolutno je sigurno da je uzrok tome. Ali kakav je to uzrok?

Znam da se to osećanje meša čak sa nekim ponosom, što sam u stanju da to osetim, sa nekom zahvalnošću nečemu, što mi je to dato. Dovoljno je da vidim da se bilo čija žudnja ispunila, da se jedna patnja iskupila, jedno požrtvovanje obistinilo, pa da mi se oči navodne, i ako mi srce zatreperi od radosti. Bilo bi savršeno prirodno da se smejem, ili klikćem, ili zaželim da zapevam kad me to čudno osećanje, taj nepoznati uzrok ne bi na drugo nagonili. Pa ipak cela priroda postaje tada prostranija, i moje Ja samo je tada šire od mog bivanja.

I znam takođe da je baš to jedini dokaz da je život vredan trpljenja. I srećan sam, i ako znam da uzrok, što je to tako, neću razumeti ni u smrti.

(Politika 6.januar 1931. godine)