Sveti Stefan, začarani grad

Sveti Stefan, juna

Sveti Stefan je iznenadno oživela Grimova bajka. To je grad koji je, pod prokletstvom neke zle vile, pao u dogogodišnji začarani san. Koliko će taj san da traje? Sto godina, kao u bajci? Ili više? Ko bi znao!

Kao u bajci, to je grad koji je opusteo. Po starim platnima njegove tvrđave, oko kojih neprestano i bez odmora šumori more, poraslo je zeleno primorsko džbunje. Visoka trava probila je pločnik nekadašnjih tesnih uličica i prolaza i ižđikala po pragovima napuštenih kuća. Veliki broj domova nema više ni krova ni prozora. I prazni njihovi prozorski otvori gledaju teškim i očajnim pogledima kao oslepele oči.

U unutrašnjost ovih opustelih ljudskih staništa, po podu između golih kamenih zidova, gde su nekada bile sobe, gde se volelo, pevalo, plakalo, gde se deca igrala, gde se porodica okupljala u svečane dane, gde je žena očekivala muža da se vrati iz ribolova ili možda iz daleke Amerike, sada raste visok korov, a pokatkad i čitavo drvo, obično smokva ili murva.

Život se odavde povukao i kao da se sve više povlači. Pustoš je oživela.

To nam se ona javljala, to nam je ona govorila svojim tajanstvenim i čudnim glasovima u žamoru mora koje je, bez ijedne barke ili jedra, pustilo u beskraj, zapljuskivalo stene na kojoj je Sveti Stefan.

To nas je ona dočekala pri ulazu na gradskoj kapiji, to je bila njena slika – onaj starac koji se sunčao pod visokim gradskim platnom i čije nas prazne oči posmatrale zagonetkom jednog iščezlog sveta.

Kad nam je – sa osmehom, koji je, u svojoj nestvarnoj, skoro neljudskoj blagosti, imao nečeg jezivog – tiho, glasom čudnim i dalekim rekao da ne prima milostinju, mi smo, posramljeni, razumeli da ima ponosa i lepote i u smrti, i da slučajni prolaznik, čak i kad je kratkovido dobronameran, nema pravo, da ih obesvećuje.

Kao jedino živo, u gradu se čulo još samo ćutanje. Iako, ipak, još nije izumro i poslednji njegov stanovnik, još ima ljudi u njemu, još živi tu nekih sedamdeset duša. Još se taj mali svet, u tihom, bezglasnom očajanju, brani od čarolije koja ga, kao neodoljiv san, sve više zahteva i od koje je sve teže, a pokatkad, izgleda, čak i sve uzaludnije, braniti se.

Oni koji su mladi, oni koje još nije napustila vera pri pogledu smrti u oči, oni koji su puni samopouzdanja u sebe i u svoju sreću pokušavaju da raskinu mađiju i da se spasu bekstvom. Oni odlaze preko mora i okeana. Oni ne strahuju da zakopaju svoju mladost po rudnicima Aljaske, da raspu svoju ludu snagu po plantažama Brazilije, Argentine i Kalifornije, da iscrpno do kraja sve nagomilane rezerve svoga duha za avanturama po Meksiku, Kanadi ili Dalekom Istoku.

Ali kad prođu duge i brze godine, proleti mladost u lutanju i mukama kao san koji se nije ostvario, mnogi od tih nesrećnih lutalica, umoran, pre vremena ostareo i siromah, vraća se svome ubogom i napuštenom domu. Jer sreća je kao i žena koja se samo na mladost osmehuje.

Oni koji su stariji i svesniji uzaludnosti napora, oni koji su u svojoj mladosti možda već lutali po dalekom svetu, ostaju da žive na Svetom Stefanu, istina bez mnogo nada i bez mnogo vere, ali sa izvesnim, u osnovi koliko dubokim toliko i očajnim, saznanjem da, pošto su skoro uvek u pitanju samo gladovanje, muka i umiranje, našta se uglavnom za njih svodi život, ipak je bolje dočekati ih i podneti mirno među svojima. Jer život ljudski možda je odista velika stvar, ali je većini ljudi, izgleda, ipak dat samo zato da bi mogli pokazati koliko je neiscrpna i nadljudska njihova moć u podnošenju patnje i nesreće.

Uostalom, kako se braniti i odbraniti od čarolije? Kako se osloboditi prokletstva zle vile? Kako ustati protiv sudbine? Kako sprečiti onih dvadeset opustelih kuća u gradu da se ne ruše? Kako odbraniti i sačuvati od pustoši ruke onih drugih četrdeset pet koje su pod krovom kad u njima stanuje svega osamnaest malobrojnih porodica?...

Kako zaustaviti propadanje starih maslinjaka? Kako maslinama, koje su poslednjih godina zatajile plodom, reći da rode? Kako, možda, pomišljati na sađenje mladih maslina, kad se nikakve koristi nema ni od starih?

Ko će ribama, najzad, kojih tako isto poslednjih godina ima sve manje, zapovediti da dođu sa širokog mora u mirne paštrovske luke i uđu u ribarske mreže? A i zašto! Ko će ulovljenu ribu, i kad je padne više, prodati, i kome će je, i gde, prodati? Čemu uzaludan posao! Suvišna riba se i onako baca natrag u more...

Tako Grimova bajka, u sirovoj svetlosti naših dana, gubi oreol i svaku boju poezije, postaje običan, banalan događaj, koji se najednom hladnom, očajno suvoparnom, ali, zato naučnom jeziku zove ekonomskim i privrednim mrtvilom.

Plen toga mrtvila, Sveti Stefan ima da se bori još i protiv prirode, skoro protiv Boga. A koliko, i dokle, slabi čovek da odoleva velikom moru! Kako da ponosna ljudska snaga, kako da moćni ljudski um ne poklekne i ne zastrepi pred elementarnim besom stihije, koja, po ćudi svoje volje, pokatkad se razbesni i nadođe, opkoljavajući sa svih strana svojim moćnim i uskipelim talasima stenu na kojoj je grad i pretvarajući je tako u ostrvo očajna, skoro izbezumljena prkosa pred silinom elemenata: a posle sve se utišav, voda postane mirna, plava, prozirna i ravna kao ogledalo, talasi se povuku i nestanu u nevidljivim dubinama, ostavljajući za sobom uzak pojas od šljunka i sitnog morskog peska koji poveže grad za obalu, pretvarajući ponovo Sveti Stefan u živopisno poluostrvo.

U toj borbi, ponekad, ima i teških dana. Poslednji takav dan bio je novembar 1928 godine.

Jedan simpatičan mladić iz grada pričao mi je o tome mirno i sa osmehom: „Još sam spavao, kada me toga jutra probudilo hučanje vode kroz gradske ulice. Pomislio sam, u prvi mah, da pada kiša. Ali kada sam pogledao kroz prozor, video sam da napolju greje sunce i da nema oblaka. Ustao sam iz postelje i tek tada razumeo šta je: duvao je široko, a talasi neverovatno veliki, razbijajući se na gradskom stenju, prebacivali su svoju vodu čak u grad tako da su potoci morske vode tekli ulicama.

„Seljaci iz okolnih sela, koji su toga dana bili izišli na rad, gledajući sa svoje obale Sveti Stefan prekriljen razbesnelim morskim talasima i njihovom penom, verovali su da je more potopilo ceo grad zajedno sa njegovom stenom.“

Pod dubokim utiskom svega što sam ovde video, čuo i osetio, ja sam se pitao: da li su bajke, kao što mnogi tvrde, odista bespovratno odletele kao i vremena u kojima su cvetale, ili nas one još uvek okružuju, samo ih mi, suviše uvereni u svoje znanje i svoj razum, sve manje vidimo i sve manje osećamo, jer sve manje uviđamo zaprepašćujuću neobičnost skrivenu u običnom, čak i najobičnijem? Ako njih ima još i danas, ako one žive i u našem vremenu, na Svetom Stefanu kao i u hipotezama naučnika i filosofa, onda one nisu možda samo za zabavu deci no i za razmišljanje starijima, onda one moraju imati neki svoj skriveni i duboki smisao.

U čemu bi bio skriveni smisao bajke o Svetom Stefanu, ako ne u pitanju života i smrti, najzanimljivijem i najstrašnijem koje se pred čovekom postavilo, i u vezi koja između njih postoji? U čemu bi bio njen smisao ako ne u pitanju: preživljuje li „gradić na moru, kojega su Paštrovići u zavjet gradili turskijem plijenom“, poslednje svoje dane? Hoće li, kao u poznatoj bajci, i njemu doći neki kraljević da ga spase čarolije i oslobodi stogodišnjeg sna? Hoće li život biti jači, i da li će  pobediti?

Sasvim mi je neobično, na kraju – priznajem kad pomislim da bi taj kraljević mogao biti ja ti, on i svi mi redom, kad bismo, bar za nekoliko godina, dolazili samo da provedemo svoj letnji odmor na plažama Svetog Stefana. Pored toga što bi mogao biti i u obliku kakve dobro organizovane zadruge za preradu i izvoz masline i ulja, ili fabrike za konzervisanje ribe, ili železničke pruge i voza koji bi se pojavio možda u Kotoru.

(Politika, 12. decembar 1932. godine)