Свети Стефан, зачарани град

Свети Стефан, јуна

Свети Стефан је изненадно оживела Гримова бајка. То је град који је, под проклетством неке зле виле, пао у догогодишњи зачарани сан. Колико ће тај сан да траје? Сто година, као у бајци? Или више? Ко би знао!

Као у бајци, то је град који је опустео. По старим платнима његове тврђаве, око којих непрестано и без одмора шумори море, порасло је зелено приморско џбуње. Висока трава пробила је плочник некадашњих тесних уличица и пролаза и ижђикала по праговима напуштених кућа. Велики број домова нема више ни крова ни прозора. И празни њихови прозорски отвори гледају тешким и очајним погледима као ослепеле очи.

У унутрашњост ових опустелих људских станишта, по поду између голих камених зидова, где су некада биле собе, где се волело, певало, плакало, где се деца играла, где се породица окупљала у свечане дане, где је жена очекивала мужа да се врати из риболова или можда из далеке Америке, сада расте висок коров, а покаткад и читаво дрво, обично смоква или мурва.

Живот се одавде повукао и као да се све више повлачи. Пустош је оживела.

То нам се она јављала, то нам је она говорила својим тајанственим и чудним гласовима у жамору мора које је, без иједне барке или једра, пустило у бескрај, запљускивало стене на којој је Свети Стефан.

То нас је она дочекала при улазу на градској капији, то је била њена слика – онај старац који се сунчао под високим градским платном и чије нас празне очи посматрале загонетком једног ишчезлог света.

Кад нам је – са осмехом, који је, у својој нестварној, скоро нељудској благости, имао нечег језивог – тихо, гласом чудним и далеким рекао да не прима милостињу, ми смо, посрамљени, разумели да има поноса и лепоте и у смрти, и да случајни пролазник, чак и кад је кратковидо добронамеран, нема право, да их обесвећује.

Као једино живо, у граду се чуло још само ћутање. Иако, ипак, још није изумро и последњи његов становник, још има људи у њему, још живи ту неких седамдесет душа. Још се тај мали свет, у тихом, безгласном очајању, брани од чаролије која га, као неодољив сан, све више захтева и од које је све теже, а покаткад, изгледа, чак и све узалудније, бранити се.

Они који су млади, они које још није напустила вера при погледу смрти у очи, они који су пуни самопоуздања у себе и у своју срећу покушавају да раскину мађију и да се спасу бекством. Они одлазе преко мора и океана. Они не страхују да закопају своју младост по рудницима Аљаске, да распу своју луду снагу по плантажама Бразилије, Аргентине и Калифорније, да исцрпно до краја све нагомилане резерве свога духа за авантурама по Мексику, Канади или Далеком Истоку.

Али кад прођу дуге и брзе године, пролети младост у лутању и мукама као сан који се није остварио, многи од тих несрећних луталица, уморан, пре времена остарео и сиромах, враћа се своме убогом и напуштеном дому. Јер срећа је као и жена која се само на младост осмехује.

Они који су старији и свеснији узалудности напора, они који су у својој младости можда већ лутали по далеком свету, остају да живе на Светом Стефану, истина без много нада и без много вере, али са извесним, у основи колико дубоким толико и очајним, сазнањем да, пошто су скоро увек у питању само гладовање, мука и умирање, нашта се углавном за њих своди живот, ипак је боље дочекати их и поднети мирно међу својима. Јер живот људски можда је одиста велика ствар, али је већини људи, изгледа, ипак дат само зато да би могли показати колико је неисцрпна и надљудска њихова моћ у подношењу патње и несреће.

Уосталом, како се бранити и одбранити од чаролије? Како се ослободити проклетства зле виле? Како устати против судбине? Како спречити оних двадесет опустелих кућа у граду да се не руше? Како одбранити и сачувати од пустоши руке оних других четрдесет пет које су под кровом кад у њима станује свега осамнаест малобројних породица?...

Како зауставити пропадање старих маслињака? Како маслинама, које су последњих година затајиле плодом, рећи да роде? Како, можда, помишљати на сађење младих маслина, кад се никакве користи нема ни од старих?

Ко ће рибама, најзад, којих тако исто последњих година има све мање, заповедити да дођу са широког мора у мирне паштровске луке и уђу у рибарске мреже? А и зашто! Ко ће уловљену рибу, и кад је падне више, продати, и коме ће је, и где, продати? Чему узалудан посао! Сувишна риба се и онако баца натраг у море...

Тако Гримова бајка, у сировој светлости наших дана, губи ореол и сваку боју поезије, постаје обичан, баналан догађај, који се наједном хладном, очајно сувопарном, али, зато научном језику зове економским и привредним мртвилом.

Плен тога мртвила, Свети Стефан има да се бори још и против природе, скоро против Бога. А колико, и докле, слаби човек да одолева великом мору! Како да поносна људска снага, како да моћни људски ум не поклекне и не застрепи пред елементарним бесом стихије, која, по ћуди своје воље, покаткад се разбесни и надође, опкољавајући са свих страна својим моћним и ускипелим таласима стену на којој је град и претварајући је тако у острво очајна, скоро избезумљена пркоса пред силином елемената: а после све се утишав, вода постане мирна, плава, прозирна и равна као огледало, таласи се повуку и нестану у невидљивим дубинама, остављајући за собом узак појас од шљунка и ситног морског песка који повеже град за обалу, претварајући поново Свети Стефан у живописно полуострво.

У тој борби, понекад, има и тешких дана. Последњи такав дан био је новембар 1928 године.

Један симпатичан младић из града причао ми је о томе мирно и са осмехом: „Још сам спавао, када ме тога јутра пробудило хучање воде кроз градске улице. Помислио сам, у први мах, да пада киша. Али када сам погледао кроз прозор, видео сам да напољу греје сунце и да нема облака. Устао сам из постеље и тек тада разумео шта је: дувао је широко, а таласи невероватно велики, разбијајући се на градском стењу, пребацивали су своју воду чак у град тако да су потоци морске воде текли улицама.

„Сељаци из околних села, који су тога дана били изишли на рад, гледајући са своје обале Свети Стефан прекриљен разбеснелим морским таласима и њиховом пеном, веровали су да је море потопило цео град заједно са његовом стеном.“

Под дубоким утиском свега што сам овде видео, чуо и осетио, ја сам се питао: да ли су бајке, као што многи тврде, одиста бесповратно одлетеле као и времена у којима су цветале, или нас оне још увек окружују, само их ми, сувише уверени у своје знање и свој разум, све мање видимо и све мање осећамо, јер све мање увиђамо запрепашћујућу необичност скривену у обичном, чак и најобичнијем? Ако њих има још и данас, ако оне живе и у нашем времену, на Светом Стефану као и у хипотезама научника и философа, онда оне нису можда само за забаву деци но и за размишљање старијима, онда оне морају имати неки свој скривени и дубоки смисао.

У чему би био скривени смисао бајке о Светом Стефану, ако не у питању живота и смрти, најзанимљивијем и најстрашнијем које се пред човеком поставило, и у вези која између њих постоји? У чему би био њен смисао ако не у питању: преживљује ли „градић на мору, којега су Паштровићи у завјет градили турскијем плијеном“, последње своје дане? Хоће ли, као у познатој бајци, и њему доћи неки краљевић да га спасе чаролије и ослободи стогодишњег сна? Хоће ли живот бити јачи, и да ли ће  победити?

Сасвим ми је необично, на крају – признајем кад помислим да би тај краљевић могао бити ја ти, он и сви ми редом, кад бисмо, бар за неколико година, долазили само да проведемо свој летњи одмор на плажама Светог Стефана. Поред тога што би могао бити и у облику какве добро организоване задруге за прераду и извоз маслине и уља, или фабрике за конзервисање рибе, или железничке пруге и воза који би се појавио можда у Котору.

(Политика, 12. децембар 1932. године)