Fenomen Vučić

Smanjivši plate i penzije, Aleksandar Vučić je istovremeno učinio dve stvari: pobedio je ubedljivo na izborima u srpskoj nemaštini i istovremeno razgalio MMF. Potom su mu na pobedi čestitali i visoki zvaničnici EU i Rusija, kao i Milorad Dodik i hrvatski premijer Orešković. Amerikanci su se verovatno uspavali, kao i RIK. Šta to u zemlji u kojoj se na operaciju katarakte čeka dve godine polovina birača vidi u Vučiću, te on postaje istinski politički fenomen? Osvojivši skoro 50 odsto glasova, on je apsolutni dobitnik, ali je u komplikovanoj matematici srpskih političkih marifetluka istovremeno i gubitnik.

To što je gotovo 60.000 ljudi više glasalo za njegovu listu nego prošli put, jer je pri većoj izlaznosti pridobio i one koji su pre dve godine sedeli kod kuće – može goditi njegovoj političkoj sujeti. Ali, šta raspored mandata kojim će raspolagati u šarolikom parlamentu govori njegovoj inteligenciji? Dobio je 60.000 novih glasova, ali je izgubio 27 mandata u parlamentu jer su gotovo sve opozicione stranke preskočile cenzus pa nije osetio blagodeti rasutih glasova koji po gospodinu Dontu najviše idu najjačem.

Oni koji ga ne vole smatraju da je time bar delić pravde zadovoljen, mada je teško zamisliti da će ga izdati Rasim, Krkobabić mlađi, Velja, Nenad Popović, Vulin ili Vuk. Ali, čak i ako se to dogodi, tu su Mađari i predizborni muftija Zukorlić… Kao majstor političkog inženjeringa, Vučić može razvesti Čedu i Čanka od Borisa, ili može u svoju baštu presaditi Palmu, koga bi, zatreba li, iščupao sa Ivičinog placa. Ako, razume se, pre toga ne sastavi koaliciju sa svojim omiljenim sado-mazo političkim partnerom Ivicom Dačićem.

Međutim, oni koji gaje tradicionalnu slepu ljubavi prema vođi i oni koji istinski veruju u Vučićevu politiku, nemaju ni vremena ni razloga, a uglavnom ni dinara u džepu, da se bave analizom Vučićeve apsolutne pobede i relativnog poraza. Zato što oni još veruju da će se s njim čekirati u svetliju budućnost, To u Srbiji podrazumeva bar dva obroka dnevno. I to će sada biti najvažniji Vučićev posao. Gotovo je izvesno da su mu akcije porasle upravo kada je sa Vebera prešao na tešku industriju, prodajući smederevsku železaru Kinezima. Ali, ako građani uskoro ne vide tih 500 evra prosečne plate koju im je obećao, Vučić će doživeti sudbinu ostalih vladara. Oni koji su stajali u redu da mu ljube ruku, počeće u toj ruci da vide krmenadlu.  

Zato za njih Vučić nije učinio jeres potpisivanjem Briselskog sporazuma, iako je upravo to Borisa Tadića postavilo na bilbord, između Čede i Čanka. Zato je Vučićeva ubedljiva pobeda fenomen. Zato što se Briselski sporazum ne maže na hleb. To nije videla opozicija, baveći se njegovim, mahom tužnim likom. A on je, sa druge strane, obećavao šnicle. Zato njegova budućnost ne zavisi od toga da li će narod staviti prst na čelo, već da li će pomaziti stomak.