Inženjer i vanbračno dete

Po preporuci jednog lokalnog projektanta, predstavnika investitora, angažovali smo inženjera iz Hrvatske. Bilo nam je čudno odakle ga poznaje devojka koja ga preporučuje, imajući u vidu da je ona Ruskinja koja je rođena i sve vreme živi u gradu u kome radimo. Na naše pitanje, objasnila je da je on već radio ovde za jednu hrvatsku firmu.

Sve je bilo kako je rekla: korektan, profesionalan i pre svega prijatan čovek. Lepo je bilo sarađivati sa njim. Naglasio je da je oženjen i da ima dve kćerke. Često je imao telefonske pozive iz Hrvatske i bilo je jasno da razgovara sa suprugom. Često su ga zvale i kćerke. Videlo se da sa njima razgovara sa posebnim zadovoljstvom. Voleo je i da priča o njima.

Direktor projekta bio je zadovoljan kako on obavlja svoj posao i smatrao je da je njegovo angažovanje pun pogodak.

Jedno popodne u prostorije naše firme došla je žena otprilike njegovih godina i tražila je da je primi direktor naše firme. Direktor je porazgovarao sa njom i ona mu je rekla da sa našim novim inženjerom ima sina od dve godine. Osim njega, imala je još dvoje dece, koja su u srednjoj školi. Žalila se da se Vladimir ponaša kao da to dete ne postoji, da ne želi da uopšte kontaktira sa njom. Pitala je gde on prima platu, pa čak i koliko iznosi njegova plata. Direktor je rekao da ne može da daje takve informacije, ali je obećao da će porazgovarati sa njim o svemu što je ona rekla. Ona mu je zahvalila, dodavši da će u svakom slučaju svoja prava potražiti na sudu i još jednom je naglasila da materijalno sama ne može da izdržava ni decu iz prvog braka.

Više se nije pojavljivala u kancelariji, ali se skoro svako jutro pojavljivala se pred kapijom gradilišta. Unutra nije mogla da uđe. Vladimira je na posao i sa posla dolazio autom tako da ona nije mogla da ga sretne ispred gradilišta. Ipak, uporno je tu dolazila. Ubrzo je na adresu naše kancelarije došlo pismo iz suda naznačeno na ime Vladimirovo ime.

Direktor je razgovarao sa njim o celom slučaju. On je samo rekao da je u velikim problemima i da je mnogo zabrinut za svoju porodicu. Naša firma imala je sa njim ugovor na šest meseci. Bilo je jasno da se za to vreme sudskim putem neće sve rešiti i da će se on vratiti u Hrvatsku.

Neki su imali razumevanja za ženu koja se svim sredstvima bori da sinu život učini boljim, dok su drugi smatrali da je pojavljivanje ispred gradilišta i interesovanje za njegovu platu ispod granica pristojnosti. Treći su tvrdili da ona nema izbora.

Svi su bili saglasni da je on u nezahvalnoj situaciji i da suočavanje sa stvarnošću može narušiti harmoniju u njegovoj porodici ili je čak i razbiti. Dalje, jedni su ga osuđivali, tvrdeći da je sam kriv što je porodicu doveo u opasnost – da je bio do kraja odan, ne bi ni imao vanbračno dete. Drugi su njegovo neverstvo pravdali udaljenošću od svojih i ljudskom potrebom da bude sa nekim. Naravno, bilo je i onih muškaraca koji su smatrali da je sasvim normalno sve što je on uradio i da je kriva ona zato što nije abortirala.

Njegov život u gradu u kojem mora da se krije od nekog postao je zaista složen. Auto ga je odvozio i dovozio, u prodavnicu je išao u vreme pauze za ručak. Najverovatnije da posle posla nije ni izlazio iz stana.

Nije jasno zašto je on uopšte došao ako je znao za postojeći problem.

Imajući u vidu njegovu kompetentnost i iskustvo, jasno je da je on mogao naći drugi posao.

Posao smo privodili kraju i posle šest meseci Vladimiru nismo ponudili produžetak saradnje, mada smo mu naglasili da u slučaju novog posla ozbiljno računamo na njega. On nam je zahvalio i takođe je poželeo da ponovo radi kod nas.

Posle godinu dana saznali smo da pred dolazak u našu firmu nije znao za to dete, a devojka koja ga je predložila bila je u kontaktu sa ženom sa kojom je on imao avanturu.

Ekspertiza (izvršena po nalogu suda) pokazala je da on nije otac deteta za koje se tvrdilo da je njegovo. Rekao nam je da je njegova supruga saznala sve, ostali su u braku, porodicu je sačuvao, ali više nije bilo kao ranije.

Goran Antonić, Rusija